Сваки човек је индивидуа за себе. Јединствен. Оригиналан и непоновљив. Човек је и друштвено биће, тежи животу у заједници, воли да припада, да дели, да доприноси и стиче углед у тој истој групи људи. Имам осећај да се често та наша јединственост запостави, изгуби или једноставно угуши због велике жеље за припадањем или конформизмом.
Како ће се неко ко тежи истости развити, допринети заједници или постићи углед? Како ће оставити печат и достићи самоактуализацију уколико жели да буде исти као и сви други?
Уколико обратите пажњу на наш образовни систем, вероватно ћете се запитати исто што и ја. Шта он нуди? Која понашања истиче као пожељна? Које особине или афинитети се код деце цене и награђују?
Систем је такав да је свако понашање које одступа од прописаног кажњиво, без обзира на особеност детета. Много више се обраћа пажња на оно што се „не сме радити“, него на оно што је корисно, што треба развијати и подстицати код сваког детета. Углавном се награђују вредни ђаци, надарени за природне науке или језике, изостављајући осталу децу која би својим даром за уметност или спорт могли много да допринесу како сопственом развоју, тако и заједници у којој живе.
Верујем да сте чули, баш као и ја, да родитељ каже „Не знам зашто ми се дете овако понаша. Исто сам га васпитавала као и старије дете.“ Управо у томе може бити цака. Деца различито реагују на васпитне мере родитеља, у зависности од сопствене особености, карактера и темперамента. Битно је ослушкивати дете, пратити и подстицати његов развој, притом стављајући акценат на његове јединствене таленте, способности или вештине. Нико не познаје ваше дете боље од вас.
Форсирање истости као пожељног понашања и касније стила живота, носи са собом нетолерантност према различитости. Деца често одбијају да се играју, а када одрасту и да контактирају са неким ко је различит од њих, не схватајући да из те различитости могу много тога да науче, да заједно могу много више да постигну.
Управо овде наступамо ми, одрасли. Али, како ћемо научити децу колико корисна може бити различитост уколико ми то не знамо?
Верујем да смо сви ми некада у дилеми, с обзиром на време у ком живимо, да ли треба неговати своју индивидуалност и оригиналност или се треба препустити конформизму и потпуно се утопити у средину. У ком случају ће нам бити боље? Верујем да се и у погледу васпитања деце родитељи исто ово питају.
Неговање индивидуалности и свог микросвета који чине наша уверења, норме, афинитети, вештине и циљеви, не подразумева аутоматски и одсуство уклапања у средину и друштво.
Размислите. Зашто би било чији начин живота, понашања, вредновања, долажења до успеха или представљања био лош, само зато што је другачији од нашег?
Истост је досадна. Не доноси изазове, преиспитивање, прилагођавање, а самим тим ни напредовање.
Уколико као мали или као мало већи научимо да поштујемо различитост, моћи ћемо и своју особеност да уклопимо и прилагодимо свету у коме живимо.
Оливера Ковачевић
мастер психолог
породични и партнерски саветник
Психологично