Дечацима треба ливада. И лопта

август 11, 2016

Које активности, и који начин васпитања применити, питала се једном, пре 8 година моја глава? Одговоре сам нашла у мајци природи.
Prvi_sportovi_sa_loptom_597293086
Истина о томе како ћу проводити време са својим сином, мучила ме је још првог дана када сам сазнала да носим дечака. Шта дечаци желе? Које су им омиљене игре? Ако су само аутићи и фудбал, где сам ја у тој причи? Џабе сам чувала све Барбике, Кенове и њихову гардеробу. Ништа од прављења фризурица, опуштене шетње, мудрих лекција о дечацима, саветима за шминкање и негу лица, уживања у шопингу и сладоледу гриже савести, ништа од свега тога. Како уопште функционише њихов свет?
Када ми је доктор, већ у четвртом месецу трудноће рекао да носим дечака, све што је моја мама урадила на васпитавању, моментално је пало у воду, у виду моје шокантне и просте реакције, у одговору фином докртору. Не само да му нисам поверовала, него сам остала затечена, збуњена. Како је могуће да баш ја, чини ми се целог живота сањала да имам девојчице, ни замишљала дечаке у тој маштарији – чекам дечака. Реакције околине су још више подстакле моје сумње. Тата потенцијалног дечака је био у фазону, ок, има времена, можда је доктор и погрешио, потајно прижељкивајући нежније биће, све три баке биле су видно разочаране, а теткине љубимице плач чуо се у пречнику од 60 км.
А онда језичарка, организационих и комуникационих вештина, роди не једног, већ два дечака. (!) Чиме сам то заслужила? Јесте да један има осмех леп као код девојчица, а да су другом, због локница мешали пол и поред Спидерман мајица, родила сам праве правцате дечаке, којима је лопта саставни део тела, а трчање, рвање и пљување најзабавније активности којима могу показивати различите емоције, 12 у 1: досаду, најбоље зезање икад, борбу, пренаглашен смех и гроктање, чикање пред рат и знак да треба променити локацију да не би дошло до већих непријатности. Милион пута осрамоћена у јавности, сваки пут исфлекана, тешим себе да не постоје такви загрљаји какви имају моји дечаци.
Које активности, и који начин васпитања применити, питала се једном, пре 8 година моја глава? Одговоре сам нашла у мајци природи. Дечацима треба велики простор. Дечацима треба ваздух, несметано и неконтролисано ослобађање покрета и слобода мисли. Дечацима треба ливада. И лопта.
Да. Ливада и лопта.
Нема ништа боље за преусмеравање енергије. Умни рад и концентрација мојих дечака опстају једино уз физички премор. И хвала др Ранку Рајовићу што је то укључио у IQ.
Зато смо паркић претворили у двориште. У недостатку куће. Већ са првенцем сам схватила да је боље што пре оспособити га за живот, у физичком смислу, подстичући развијање крупне моторике у мини теретани за децу тј. у парку. Није ме било срамота када сам га пуштала да пузи са девет месеци, не бришући му влажним марамицама рукице на сваки секунд и по. Није ме било срамота када сам се са све стомацима и гузицама пела са њима на тобоган, љуљашку и клацкалицу. Рано осамостаљивање је довело до тога да сам сада безбрижна, чак и да двогодишњака пустим на справе и са клупице га посматрам. Њихова моторика сигурно има везе и са генетиком, али рано тренирање је довело до одличне спретности и једноставог учења, не само различитих спортова, већ и савладавања свих двоточкаша. Ако би ме сада неко питао које методе васпитавања примењујем са мојим дечацима, изузимајући психолошки приступ, одговарам јасно и гласно да је најбољи начин васпитавања активног детета – спортска метода. Није лако. Сигурно и најтежи начин. За родитеље свакако. У почетку је пажња усмерена на сваки покрет, мотивацију и подршку, гуркање и бодрење, а сада, кад мечићи могу да опстану сами у природи, имам поверења да се пењу на дрво и прескачу препреке, скачу и бацају се по бетону. И то је спокој који сам заменила са сталним бдењем и упозоравањем на опасност.
И шта једна мама која је одрасла на Барбикама схватила? – Да ће дуже бити млада са синовима. Они ће заправо одржавати тај дух. Одбојка, тенис, вожња бицикле, шта ћеш здравије од таквих активности, па зип лине, рафтинг, скијање на води и банџи, ма толико је ствари које можемо заједно радити, а које ће ме константно “подмлађивати”.
А ко каже да дечаци не воле књиге, концерте и музеје? Тај се вара. Мами за душу, моји дечаци заволели су и уживање у уметности.
Извор:  Mama i dete

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама