Decu krase mnoge lepe osobine. Nevinost, iskrenost, ljubav prema životinjama i ljudima, neiskvareno srce. Ali ne i strpljivost. To je stvarno retko.
Zato je roditeljima toliko teško da, kada vide dete kako pokušava da uradi nešto za njega komplikovano, ne uskoče da pomognu. Zato što znaju da će posle pet ili šest neuspelih pokušaja dete baciti sve i želeti da odustane. I da ne bi došlo do erupcije emocija, tu mi, roditelji, uskačemo da popravimo (ili možda ipak pokvarimo?) stvar. Zakopčavamo taj rajsferšlus ili vezujemo pertlu umesto deteta. Jer kome još prija da sluša histeriju i plač? A opet, s druge strane, svima nam je tako važno da kod dece razvijemo tu ključnu osobinu koja će im osigurati uspeh u životu – istrajnost.
A to je teško.
Pre nekoliko meseci moj uskoro sedmogodišnjak odlučio je da nacrta slona. Sve je lepo krenulo prvih desetak minuta. A onda sam videla kako mu se gestikulacija i izraz lica menjaju. Pokreti su postali oštri, lice namršteno, svaki čas je brisao i pokušavao ponovo. To je trajalo 3-4 minuta, a onda je bacio olovku zagnjurio okrenuo leđa crtežu i stolu i smestio glavu među kolena.
I onda te reči: “Ne znam! Kad ne znam, ne znam! Ne mogu!”
Naravno da je deo mene poželeo da izgovori čuvene fraze ne bih li brzo podigla njegovo samopouzdanje.
“Možeš ti to!”
“Meni izgleda baš lepo!”
“Pa nemoj da odustaješ, pokušaj ponovo. Uspećeš ako se budeš trudio!”
Ali, to su samo fraze koje čine da se ja osećam bolje, kao da sam nešto preduzela. Ali nisam nikad primetila da su pomogle njemu.
Umesto toga, probala sam nešto drugačije.
Sela sam, spustila se na njegov nivo i rekla mu:
“Pokaži mi težak deo.”
Spustio je prstić na mesto gde je trebalo da bude slonova glava, nacrtana i obrisana nekoliko puta. Papir je već bio malo pogužvan od gumice.
“Aha. Noge si nacrtao, pa telo i rep. Ali glava te malo muči. A ti si hteo da ispadne baš dobro. Vidim da si nekoliko puta crtao pa brisao.”
Klimnuo je potvrdno i dodao: “Ne mogu. Ne umem da nacrtam glavu.”
“Vidim da si dobro počeo, čak i uši su dobre, ali oko surle ti ide teže. Mora postojati način da i to nacrtaš tako da budeš zadovoljan. Kako bi to mogao da postigneš?”
“Moram da vežbam.”.
Zašto ovo funkcioniše?
Kad dete kaže “Ne mogu” ili poželi da odustane, od tada uvek kažem to – pokaži mi težak deo. To je dobro jer vam, bilo da ste učitelj ili roditelj, daje vrlo važnu informaciju.
Pomaže vam da shvatite šta je to što detetu ide lako, a šta mu je posebno teško, ali pomaže i njemu da prepozna šta mu je najveći izazov i da ga “razbije” na više manjih.
Osim toga, kad detetu koje je izgubilo strpljenje priđete i počnete da ga uveravate da ono to zapravo može, verovatno će ući u defanzivni mod i pokušati da vam dokaže da ono to stvarno ne može.
Ali “pokaži mi težak deo” pomaže detetu da reši problem.
Korak po korak, moj sin je naučio sam da pomaže sebi. Pre nekoliko dana pokušavao je da napravi neku fintu loptom koju je video od drugara i nije mu išlo. Rekao je “ne vredi, ne ide mi”, ali i pre nego što sam stigla da ga pitam da mi pokaže težak deo, samo je rekao “ali nema veze, samo moram još da vežbam.”