На питања у рубрици Питајте психолога одговара Сунчица Јовановић, мастер психолог и психотерапеут.
Велика већина деце пролази кроз фазу агресије. То је онај моменат када се боре да изразе своја осећања, а речима то не умеју јер нису довољно зрели. Многе родитеље, онда, забрине то што њихово дете често удара, вришти, гризе и не знају како да се с тим боре. Једна од мама са оваквим проблемом јавила се нашој редакцији и замолила да јој у оквиру рубрике „Питајте психолога“ помогнемо да се на прави начин постави.
Мама сам двоипогодишњака и посвећена сам му 24/7. У вртић још није кренуо, али много воли децу и веома је друштвен. Сваког дана се игра са децом из комшилука, али сам приметила да у игри онако закачи неког од њих, удари, хоће да угризе, али све то заиста у жару игре. Није он безобразан и љут, он је стварно дете пуно љубави и кад се заигра и нападне неког он то уради кроз смех.
После неколико таквих инцидената, увела сам му казну- нема слаткиша, цртаног и дружења са другарима наредног дана говорећи му да не сме да удара никога. Било је и мало вике и плакања, али је чини ми се схватио.
Али, убрзо потом, на неком рођендану, приметила сам да се повлачи кад га неко удари, само се склања.
Како да саветујем своје дете најбоље за њега али и за друштво? Да ли треба да врати некоме ако га удари, или да се склони? Да ли треба да га кажњавам ако неког удари или да му само причам да то није лепо?
Одговор
Бес је једна од основних емоција.
Бес је, поред туге, страха, радости, изненађења и гађења, основна људска емоција, што значи да је сасвим природно и људски да је осећамо и испољавамо, само годинама учимо како је испољити а да не повредимо себе и друге. Не бисмо кажњавали дете јер је срећно, јел да? Бар не свесно, несвесно знамо да упутимо поруке као што су: „Не смеј се плакаћеш, или упишкићеш се, или десиће се нешто лоше.“ и на тај начин научимо сами себи да забранимо испољавање и уживање у радости.
Е сад, наравно да ће многи да помисле, али кад сам срећан или уплашен, нећу повредити другог, и због тога је бес на црној листи емоција, непожељан, одбачен, истабуиран. Као и све остале емоције он има заштитну функцију, и то управо ту коју сте навели у питању – да нас заштити од напада, има функцију самоодбране. Најкраћи одговор на питања је да у наредних неколико година скрећете пажњу понекад на непожељне начине испољавања беса, на пример: “Не ударај га, реци му да ти врати играчку.“ али да имате свест да се то неће променити одмах сутра, или за пар месеци, да је у питању процес сазревања. Дакле, јако је битно направити разлику између „осећати бес“ и „повредити другог“. Прво је дозвољено, друго не. Деца кроз односе са вршњацима и кроз сукобе уче да се заузму за себе, и не треба постављати високо лествицу да они то треба да знају чак и пре завршетка пубертета.
Ако не желите да се дете увек повуче, немојте увек ускакати и опомињати га. Потражите помоћ партнера, ако имате родитељски савез са њим, ако не са њим, онда са још неким мушким чланом породице, договорите се какве поруке ћете слати, јер да има један начин за ове ситуације сви бисмо га знали, односно не постоји једна иста ситуација увек у животу. Ситуације у животу са којима ће се дете сусретати су разнолике и не захтевају увек један начин решавања проблема: узврати или се повуци, те је такав случај и када су мали.
Још важније од онога шта ће родитељ урадити или рећи је шта родитељ осећа и који су његови унутрашњи конфликти, јер са тим унутрашњим конфликтима дете и само несвесно тог свог процеса, идентификује се са родитељевим проблемом и упија тај његов проблем, не оно што је речено.
У вези са тим, поставила бих вам пар питања за размишљање и пробајте да дате искрене одговоре себи:
Који су могући разлози и корени овог мог става о сукобима деце у мом односу према васпитању?
Како се осећам када моје дете удари друго дете?
Да ли ме је срамота?
Како се осећам пред другим одраслим људима када оно удари друго дете?
Да ли је реакција детета искључиво одраз мене и мог „успеха/неуспеха“ као мајке?
Да ли је дете продужетак мојих потреба? Да ли је мислеће биће? Да ли верујем да ће да се снађе, или морам да ускачем сваки пут да му објасним?
Када је васпитање у питању, једно је оно са чим се ми рационално слажемо а сасвим друго су реакције и осећања која избијају из нас у секунди, несвесно, исхитрено, а која су често супротна ономе што мислимо. Е рад на тим осећањима је рад на себи. Упознавање тих реакција нам доноси добар однос са децом, који је много више од тога шта ћемо рећи и учинити, а на томе морамо сви без изузетка да радимо, и да пролазимо кроз идентичне дилеме, као што је и ова Ваша коју сте навели, и да налазимо своје одговоре на та питања, која су у складу са нама и нашим вредностима.
Сунчица Јовановић, мастер психолог и психотерапеут