Првог дана школе моје дете дошло је весело и насмејано после трећег часа кући. Сео је за сто и једва је дочекао да уради домаћи задатак. Свој први.
У свесци је писало: „Нацртај своју школу.“
– Мама, како ти се чини? Је л’ добро овако?
– Погледала сам у цртеж и искрено, нисам баш била задовољна оним што видим. Нацртао је на брзину зграду школе, написао име школе на табли и ништа није било обојено. Ипак, нисам желела да му убијем тај почетни ентузијазам и да одмах критикујем тај рад.
– Шта ти мислиш о том цртежу? – упитала сам га.
– Па ја не знам, мени је битно да ли се теби свиђа…
– Мени се сви твоји цртежи свиђају. Лепо си нацртао овај димњак и степениште. И натпис на школи је одличан, учитељица ће сигурно бити изненађена што већ знаш да пишеш. А да ли је овај цртеж за оцену? Шта мислиш, коју оцену ћеш добити?
– Па коју ми да.
– А коју би желео да добијеш?
– Па најбољу, пет.
– Мхм… – климам главом.
– Шта мислиш да ли ћу добити пет? – пита ме он за „стручно“ мишљење, а ја поново вешто избегавам замку.
– Шта ти мислиш? Да ли овај цртеж може бити бољи?
– Па мислим да бих могао да нацртам и неке прозоре. И можда и неко дрво, пошто у школском дворишту има дрвећа…. И игралиште.
– Да, тако би вероватно цртеж изгледао још боље. – климам главом, а он већ узима оловку у руке и наставља да ради на цртежу.
После неког времена нацртао је 50 прозора на једној половини школске зграде и велико дрво са друге стране, јер како је сам рекао, стварно више не може да црта толико прозора. Затим је узео бојице и без моје даље интервенције обојио је комплетан цртеж, упркос томе што знам да мрзи да боји.
– И мама, шта мислиш сад?
– Може ли се учинити још нешто да овај цртеж буде бољи?
– Па ја мислим да не може. Ово је баш цртеж за петицу.
– Онда се надам да ће и учитељица исто то да мисли. Заиста је одличан. – кажем и задовољно у глави саму себе тапшем по рамену што је моје дете само успело да реши свој први домаћи задатак.
Неколико дана касније почео је са радом продужени боравак и када сам га након посла покупила, рекао ми је да један домаћи задатак није урадио у боравку.
– Зашто?
– Ето, тако сам одлучио.
Стигли смо кући и прегледали смо књиге и свеске. Наишли смо на спорни домаћи задатак – добио је да обоји две сличице са пуно ситних детаља.
– Не желим да радим овај домаћи! – рекао је мој син на ивици суза и спустио главицу на сто.
У глави ми стоји једно велико родитељско „МОРАШ!“, али говорим једно педагошко:
– У реду. Учитељица ће уписати у дневник да ниси урадио домаћи, а ја ћу знати да га ниси заборавио, него си изабрао да га не урадиш. Могу ли барем да знам због чега не желиш да га радиш?
– Зато што ће ово све бити претешко и предуго.
– Значи, ти би желео да урадиш тај домаћи, али се бојиш да ће ти требати превише времена или да нећеш успети све да обојиш?
– Па да! Види ово! Мораћу да вадим сто бојица! Узми једну, обоји, врати, узми другу, обоји врати и тако милион пута! – био је љутит.
– У праву си. Сигурна сам да ће ти требати много бојица за ове цртеже. А можда би могао само да обојиш мајице од ових пачића, па да учитељица зна да си барем покушао да урадиш? Само то мало, то није тако страшно, зар не?
– Није… – рекао је он и сео је за сто. – Обојићу једном у зелено, једном у плаво, а једном у црвено. И мајицу и качкет.
– То ми делује као добар план.
Након неког времена ме је позвао и показао ми је да су пачићи готови. Обојио је чак и стопала у наранџасто.
– Шта бих могао следеће да обојим?
– Можда ову вртешку?
– Не, нећу то, за то ми треба и плава и зелена и наранџаста и љубичаста, сто боја за једну вртешку!
– У реду. Делује ми да си испланирао да та вртешка буде баш посебна. А овај точак? То није тешко, може све бити сиво.
– Не може све бити сиво! Точак ће бити сив, ово где се седи ће бити црвено, ово около наранџасто, а чикица ће бити жут, океј?
– Океј.
И обојио је и точак, и компликовану вртешку и завршио је и чак тај „најтежи домаћи задатак“ за ову недељу, упркос томе што је био уморан после целог дана у школи.
Мој син никако не воли да боји и црта, а опет је први разред завршио уз све похвале, а свој омиљени предмет, математику, учио је по специјалном програму за талентовану децу. Један део његовог успеха може се приписати урођеним особинама, други део су свакако рад и подршка околине.
Некада је деци потребно додатно објашњење задатака. Некада им је потребно додатно време за извршење задатка. А некада је само потребно да имамо поверења у њих и да им дозволимо да сами схвате да заиста могу да постигну све што замисле.
Аутор: Сандра Жарковић