Zelena učionica je nedavno na svom Instagram profilu objavila post u kom je, između ostalog, ukazano na to da smo spremni da decu teramo da zagrle članove porodice, a mi odrasli ne bismo nikada zagrlili nekog ko nam stvara nelagodu. Komentari ljudi povodom ovoga su me naveli da napišem tekst u nadi da ću ljudima dočarati razloge zbog kojih bi jedno dete moglo da oseti nelagodu da zagrli nekog bliskog.
Ne želim nikada, nijednom detetu da prođe kroz ono šta sam ja. Ono što znam je da sam se kao mlada, ali već punoletna osećala veoma nelagodno u prisustvu mog oca. Njegova fizička blizina me je činila veoma nervoznom. Šta više, nisam se osećala prijatno da me otac zagrli. Sećam se tačno jedne scene koja se dogodila u kući prijatelja – stavio je ruke oko mog vrata, a ja sam se u trenu izvukla, tako automatski, kao iz puške. Ovo je primetila prijateljica mojih roditelja. Ona je ispričala to mojoj majci jer joj je bilo veoma čudno. Potom me je majka iskritikovala rečima “kakva sam ja to, da ne dam ocu da me zagrli”. Ona me je grdila, a ja nisam znala šta da kažem. Jednostavno to su bila moja prirodna osećanja prema mom ocu. Osećala sam se grozno posle ovakvih komentara.
Kada sam zbog problema u braku krenula na svoju individualno terapiju, jedna od prvih stvari koje sam pitala terapeuta je bila zašto se ja bojim muškaraca. Rekla sam joj da mi je prva pomisao da će me svaki muškarac napasti i silovati. Prošlo je nekoliko meseci terapije kada se ovo klupko počelo odmotavati. Spoznala sam da su moji bračni problemi i te kako bili rezultat onog što sam doživela u sopstvenoj porodici i sa mojim ocem najviše.
Ono što je kroz terapiju izašlo na videlo su scene kroz koje sam prošla sa ocem, a koje su ono što se u psihologiji zove emotivni incest. Za sudski sistem definicija silovanja je samo ona koja zadovoljava akt fizičke penetracije. Moj otac mene zaista nikada nije silovao, ne fizički. Međutim, ono što sam doživela u tinejdžerskim godinama je i te kako na mene imalo posledice kao i samo silovanje.
Kao odrasla sam počela da imam snove da sopstveni otac pokušava da ima odnose sa mnom. Budila bih se prestravljena usred noći sa lupanjem srca. Nikad o tome nikom ništa nisam rekla, jer se u mojoj porodici o problemima nije pričalo i nisam imala ovakav odnos ni sa majkom. Osećala sam kao da nešto nije u redu sa mnom, da ja nisam normalna. Zašto bi, inače, imala ovakve apsurdne snove, pobogu?! Bilo me je i sramota.
Posle meseci terapije shvatila sam da su događaji koje sam doživela sa ocem razlog zbog kojih sam imala snove koje sam imala i što sam se bojala muškaraca. Razlog zbog kog nisam volela da me zagrli i što sam u njegovom prisustvu, naročito kada je bio polunag od pojasa, ili u kupaćem kostimu, osećala nelagodno. Pored njega sam osetila ono što bi kasnije kao odrasla osetila sa muškarcima s kojima sam imala intimne odnose. Ne samo to, nego sam ja intimne delove svog tela, a i tela muškaraca doživljavala kao bljutave, kao i same intimne odnose. U stvari – bila sam prestravljena intimnim odnosima.
Na terapiji sam shvatila i to da je moja majka i te kako bila „saučesnik” u svemu ovome, jer nikada mom ocu ništa nije rekla, prihvatala je njegove oblike ponašanja kao normalne. Trebalo je mnogo vremena na terapiji da prevaziđem probleme koji su nastali kao rezultat ove ozbiljne traume. Danas se više ne bojim muškaraca, i ne mislim da će me svaki napasti, ali sam i dalje veoma obazriva. Svoje telo sam naučila da volim, kao i intimu. Snove koje sam imala, više nemam. Ali neke rane nikada ne zacele. Ni dan danas ne volim da me otac zagrli i ne osećam se prijatno kada on je fizički blizu mene.
Ni njemu, kao ni nikome u mojoj porodici o ovome pričala nisam. Ovo sam napisala pod uslovom da bude objavljeno anonimno. Nadam se da će ljudima moje iskustvo malo otvoriti oči po pitanju teme o kojoj se ne priča, a verovatno i veoma malo zna. Ne želim da insinuiram da svaka situacija ima korene slične mojoj. Želim da mislim da nema. Ali da je moguće – apsolutno jeste.
Dodiri koji nisu na mestu, pogledi koji odaju izopačene misli, reči zbog kojih se dete oseća ružno, ili čak i poljupci koji nikako nisu oni nevini, sa čistom emocijom prema detetu su sve razlozi zbog kojih se ono i te kako može osetiti nelagodno u prisustvu nekog člana porodice i ne želeti zagrljaj te osobe. Ne samo to, neke od ovih situacija zaista mogu zadovoljiti definicije onoga što se u psihologiji zove incest. Ljudi su zgroženi fizičkim činovima silovanja, ali ne razumeju kako i oni ne-fizički mogu imati i te kako ozbiljne posledice za dete. O ovim temama možete više pročitati u knjigama Toksično Vaspitanje (Suzan Forvard) i Emocionalni incest (Kenet Adams).
Najtoplije preporučujem svim roditeljima:
Kada sledeći put vidite da vaše dete odbija da ga neko zagrli, detetu ne govorite kao što je meni moja majka, ne sudite, nego da se zapitajte “a zašto?“. A posle toga nađite vreme i mesto gde biste isto to mogli da pitate vaše dete u miru, tišini i privatnosti, na način na koji se ono neće osetiti napadnuto. Verujte njihovim rečima i viđenju stvari, koliko god neverovatne one zvučale. I reagujte adekvatno. Ne osudom, ne uveravanjem deteta da je sve pogrešno razumelo. Ne ispravljajte detetovu stvarnost, jer način na koji je ono doživelo neku situaciju je njegova stvarnost. Obratite se psihologu/psihoterapeutu koji bi znao da izvuče potrebne informacije od deteta kako bi se tačno saznalo šta je ono doživelo. Ne zazirite od psihoterapije za dete ako bude potrebna. Bolje sada, nego kasnije u odraslom dobu (kao ja). Nemojte zanemariti naizgled banalne oblike ponašanja odraslih prema detetu bez obzira na detetove godine. Informišite se na temu emocionalnog incesta. A ako treba, obratite se i institucijama (policiji i sudu).
Budite svom detetu roditelj kojeg ja nikada nisam imala.
Autorka teksta želela je da ostane anonimna. Njen identitet poznat je redakciji.