– Hej, gde si ti?! Kakva si?
– Nikakva. Počelo drugo polugodište pa haos!
– E, draga moja… da ja imam tolike odmore gde bi mi bio kraj!
– To tako izgleda sa strane. Jedan dan da si radila moj posao razumela bi me!
– Pa, nije ni moj lak…
– Nisam ni mislila da jeste, ali ovo je posebna vrsta horora – ne znaš da li su gora deca, roditelji ili kolege. O programu da ne govorim, a ako počnem o zahtevima u vidu administracije zaplakaću!
– Bar su vam sad platu podigli, čitam u vestima.
– Mhm… Da pružim ruku na ulici dobila bih više.
– Žao mi je, zaista… Da li si bar ima efekta toliki tvoj trud? Znam da se ubijaš kako bi ti časovi bili zanimljivi…
– Efekta?? Nikakvog! Dođem narednog časa, a oni kao da su me poslednji put videli pre šest godina pa se prisećaju o čemu smo pričali!
– Da, to je zaista deprimirajuće…
– Naravno da jeste! Očajna sam! Hronično sam očajna! Program je odvratan, to ne mogu da menjam…
– A da pišete neke peticije? Nešto da tražite, neki sastanak?
– Ma s kim? Ko da traži? Ćutiš i radiš!
– Ali, to nema nikakvog smisla… Do penzije ćeš postati kao oni najgori matori nastavnici koje i deca i kolege zaobilaze u velikom krugu.
– Pa, ništa nema smisla! Kad su donosili novi pravilnik, molila sam u zbornici da odemo na javnu raspravu, da reagujemo na neke budalaštine, gledali su me kao idiota. Svi su kolektivno izduvani baloni! Sad ih nervira što nas roditelji maltretiraju! E, sad je kasno da se kaje…
– Ali, zašto više to radiš – ne odgovaraju ti ni deca, ni roditelji, ni kolege, ni uslovi, ni pravilnici, ništa ti ne odgovara, a ti svakog dana ideš u tu školu i ukopavaš se sve dublje!
– A, šta drugo da radim, molim te lepo?
– Ja mislim da niko nije stvoren samo za jednu stvar. Svakako imaš druge talente, samo treba hrabrosti! Otvori privatni vrtić, školicu šaha, kreativne matematike, nešto gde ćeš biti zadovoljnija.
– Znaš li koliko to košta? Registracija škole, opremanje prostora… Pa dok razviješ posao…
– Tako ako razmišljaš nikad se nećeš pomeriti ni milimetar i bićeš nezadovoljna do kraja radnog veka. Onda ćeš biti nezadovoljna što ti je penzija mala.
– To je jedino izvesno!
– Ja ne mogu da zamislim da idem na posao gde mi je sve odvratno. Izgubila bih entuzijazam, razbolela bih se od nerviranja…
– Ja se ne bih začudila da me već nešto jede iznutra!
– Ali, zašto ne probaš nešto drugo? Javi se na neki oglas, promeni okruženje, promeni svoje „dane mrmota“! Sigurno u tom hroničnom nezadovoljstvu ni ne možeš da radiš kao kad si zadovoljna!
– Nemam ja prostora da rizikujem! Od ove plate svakako nemam ušteđevinu!
– Da li ti treba pozajmica? Mogu malo da pomognem!
– Od čega da vratim??
– Od tog novog posla! Od veće plate. Kad stigneš!
– Ne mogu, sve mi je to suviše rizično…
– A ovo ti nije rizično? Sve katastrofa, sve se raspada, rezultata rada nigde, ali ti uporno nastavljaš da radiš baš tu!
– Ne mogu. Ovde sam se nekako uhodala, plivam kako znam i umem…
– Ali, možeš više!
– Ne znam da li mogu…
– Pa, onda ništa.
– Pa, to ti kažem.
Autor: Maja Bugarčić