НОЋНИ СТРАХОВИ, СУПРОТСТАВЉАЊЕ, ХИЉАДУ ЗАШТО…
Са две године дете би требало да има развијено самопоуздање. Чак је пожељно да не буде “превише добро”, јер то може да буде забрињавајуће у овом узрасту
Дете са две године има развијено самопоуздање што се види када улази у неки простор и иде испред родитеља. Хода чврсто, са рукама поред тела, има исправно држање, сигурно је да га родитељи прате. Истовремено се бори са сећањима на неко претходно искуство, ако је било непријатно, као што је преглед код лекара, вакцинација, добијање ињекције или нешто слично. Повремено се осети довољно сигурно да може да се одвоји од родитеља и приђе некој другој особи, што је огроман корак за двогодишњака. Нека деца се још увек осећају несигуно и не одвајају се од родитеља, па се треба упитати “зашто?” Или су “сувише добра” што у овом узрасту није пожељно, а може бити и забрињавајуће.
Ево шта највише може да изазове стрес и код детета и код родитеља у овом узрасту:
Умешност: детету је потребно да се осећа важно, да освоји околину, па од присутних тражи признање. Дуго и упорно обавља задатке, чак и оне најједноставније за шта родитељи немају увек стрпљења па оно осећа да не добија довољно пажње што је извор новог стреса у трећој години.
Напетост: посматрањем како се дете игра, уочавају се когнитивне способности али и степен емотивне слободе. Напето, несрећно дете се игра се са мало или нимало маште.
Застој церебралног развоја: способност моторичког планирања (низ покрета потребних да би се извршио задатак) и схватање узрочно-последичних веза (ако отвориш врата, моћи ћеш да уђеш, на пример), посматрано кроз игру показује да је нервно-моторни систем беспрекоран. Неспретни, несигурни покрети, често промашивање циљева указују на благи застој који утиче на фине моторичке функције.
Преосетљив нервни систем: како нервни систем прима, обрађује информације из спољашње средине, да ли има кашњења у процесуирању информација види се у дететовој игри. Ако је контрола над долазећим стимулансима добра, пажња је продужена као и усмереност само на одређене играчке. Деца са осетљивим нервним системом стално прелазе са једне играчке на другу, разговор одраслих им одвлачи пажњу, као и сви други визуелни и звучни сигнали.
Говор: за двогодишње дете говор има огроман значај јер му омогућава несметану комуникацију. Ако постоји кашњење у развоју, што може бити из много разлога, дете ће бити под великим стресом.
Извор стреса у овом периоду могу да буду ноћни страхови, што није исто што и ноћне море
Спавање: ако је дете у већини ствари самостално, само ће се и успављивати након вечерњих ритуала. Тада обично понавља нове речи које је научило и након монолога, који може да потраје и више од пола сата, дете тоне у сан. Извор стреса у овом периоду могу да буду ноћни страхови, што није исто што и ноћне море, јер се дете не буди док их доживљава и не сећа их се ујутру. Овога се више боје родитељи па често буде дете што га додатно узнемирава. Ноћни страхови се јављају за време преласка из дубоког у лаки сан и нису озбиљна појава . Ако су учестали у кратком периоду, могуће је да је дете под стресом.
Хиљаду “зашто?”: радозналост трогодишњака је огромна. Стална жеља да се још нешто научи, разуме, може за дете да представља огроман емоционални и ментални притисак. Родитељи су због овога често под стресом јер дете стално нешто запиткује и обично и не сачека одговор до краја, а већ има ново питање. Одговори морају да буду кратки, никако не треба да се прекине разговор јер ће дете мислити да његова питања нису схваћена довољно озбијно, што ће код њега проузроковати стрес.
Праћење у обављању физиолошких потреба: већина деце у овом узрасту успешно обавља физиолошке потребе самостално, или барем преко дана. Уколико им се деси да се умокре, треба пажљиво да им се укаже на то шта се десило и како убудуће да то избегну јер дете ову ситуацију доживљава као велики неуспех. Оно никако не сме да види да је родитељ разочаран како не би имало осећај неспособности.
Највећи део енергије и времена у овом узрасту троши на супротстављање
Супротстављање: без обзира што родитеље и даље доживљава као свемоћне, највећи део енергије и времена троши на супротстављање и отпор према захтевима који му се постављају. Дете почиње да осећа моћ што је нови изазов за родитеље и особу која га чува јер треба направити баланс како не би помислило да је свемоћно. Јако је важно да сви буду усаглашени и доследни јер су сада детету потребна јасна упутства о томе шта је прихватљиво а шта неприхватљиво понашање. Јасне границе морају бити саопштене тако да дете не изгуби самопоуздање и самопоштовање.
Агресија: дете нагло мења расположење, изненада се наљути и изгуби контролу, гризе, шутира, удара главом када родитељ жели да му помогне. Нека деца за време напада беса задржавају ваздух што родитеље страшно плаши. Иако су ове ситуације застрашујуће, то што дете неко време не дише не оставља последице. Када се опусти, аутоматски почиње поново да дише. Уколико се ове ситуације често понављају треба разговарати са педијатром али никако не одустати од дисциплиновања детета.
Текст: Снежана Милановић, дипломирани медицинар физиотерапеут
ИЗВОР: centarsm.co.rs