Neka digne ruku onaj ko ne želi brilijantno, genijalno dete!
Hajde, iskreno. Da se pobrinemo za to da nam deca budu zdrava i srećna verovatno jeste naš prioritet, ali zar ne bismo učinili baš sve što možemo da imamo najpametnije, najtalentovanije dete u razredu? Ili bar ono koje ne mora mnogo da se trudi za odlične ocene.
A evo gde stvari postaju baš nefer. Kao da već nemamo dosta toga na pameti, kao neispavani roditelji kojima se nameće da decu moramo da hranimo domaćom, organskom hranom, da pazimo na svaki povišen ton i budemo savršeni u svakom pogledu, sad nam se jasno ukazuje i na to da su prve godine ključne. Ako ih propustimo, gotovo je, krivi smo za neiskorišćen potencijal naše dece, za to što ih nismo naučili da brzo misle, budu kreativni i motivisani, baš onako kako bismo želeli.
A matematika? Pa ona je većini đaka najveća glavobolja, a deca već sa 2,5 godine usvajaju prve matematičke pojmove. Zar nije neodgovorno da, kao roditelji, već taj period ne iskoristimo i omogućimo im da uče, da bi im kasnije bilo lakše?
U nedavno objavljenoj studiji koju je sproveo Univerzitet Berkli objavljenoj u New York Times-u pod nazivom “Vaša beba je pametnija nego što mislite”, bebe već od osam (!) meseci pokazuju zapanjujući kapacitet za „statističko rezonovanje, eksperimentalna otkrića i logiku verovatnoće“ što im omogućava da „brzo uče o stvarima i ljudima koji ih okružuju“.
Ali, autor studije, profesor Gopnik upozorava: “Nažalost, neki su ovo istraživanje potpuno pogrešno razumeli i zaključili da su njihovim bebama potrebni programi i proizvodi koji će učiniti da taj kapacitet iskoriste i postanu pametniji. Mnogi misle da i bebe, kao i odrasli, treba da uče na fokusiran, isplaniran način. I tako roditelji svoje bebe i veoma malu decu smeštaju u akademsko okruženje gde se od njih očekuje da stiču znanja.“
Ali, kaže Gopnik, nije to ono što bebama treba. Ono što im treba je baš mnogo slobodne igre koja će pomoći da izgrađuju sinapse, kako bi kasnije lako i brzo mogli da uče.
Bebe žude za vremenom u kom će baš tako učiti – prirodno, uz uživanje, radoznalo i koristeći svih pet svojih čula. Kad dvogodišnjak posmatra šare na ćebetu ili eksperimentiše s kockicama, loptama, kad sipa vodu, prosipa pesak, pravi figure od blata, pa čak i kad prosto gledaju u ugao plafona, oni stimulišu moždane konekcije koje onda same rade svoj posao, izgrađujući tako čvrst osnov za matematičke i jezičke veštine.
A kako onda roditelji mogu da pomognu?
Pa, samo s vremena na vreme dajući jednostavne komentare, poput: „Vidi, tvoja čaša je 1/2 puna.” ili, “Dao si mi dve kocke, a tri si zadržao.”
Ali uskraćivati detetu urođenu želju da istražuje kako biste ga smestili za sto da uči slova i brojeve, isto je kao da ste uzeli da gradite kuću, a niste uradili temelj.
Da li nam je cilj da naša deca već sa pet godina znaju koliko je 5h4 i da prepoznaju sva slova ili želimo da zaista i razumeju matematičke koncepte, razviju veštine učenja, da postave osnov za kritičko promišljanje i kreativno rešavanje problema?
Imajte zato na umu: Svaki put kad svog trogodišnjaka prekinete dok se igra da biste s njim „radili“ mi mu rušimo fokus i sprečavamo ga da uči na prirodan, jednostavan, a tako efikasan način. I možda neće postati matematički genije. Ali možda će baš biti srećan sa onim što jeste.