„Детињству нико не сме да поставља границе и правила. Kада си срећан, није ти важно да ли је напољу зима или лето, није важно да ли сија сунце или је мркли мрак; лепо је јести сладолед у врућ летњи дан, сјајно је кад се санкаш док ти образи бриде од хладноће. Срећа је унутра, у срцу. Све има своје време и не треба зими жалити за летњим сунцем, купањем у реци и сладоледом“, објашњавала сам својој деци јуче, док су испијале чај после двосатног санкања. Хиљаду питања захтевало је хиљаду одговора, а одговор на питање: „Kада ћемо поново да се купамо у реци?“ уз пропратно испољавање жала за уживањем у сладоледу чини ми се да је јуче био најважнији и да је нудио објашњење и за многа друга питања која ћу тек чути од њих.
Знам да се сви рађамо са неким архетипским световима и истинама исцртаним по нашим можданим завијуцима, али када се ради о мојој деци, то ми некако није довољно. Kао да немам довољно поверења у њихову дечју и људску мудрост, ја покушавам да им речима исцртам неке опште животне мапе са свим могућим искушењима, препрекама, задацима, правилима типа „ако кренеш овим путем, онда ћеш морати да одговориш на ово питање, испуниш овај задатак, прескочиш толико и толико препона, то ће те сачекати, ово чему се надаш доћи ће у том облику, а не у овом у којем га очекујеш…“ а да ни сама нисам сигурна да ли ће упутства тог типа имати икакву вредност за њих. Нисам сигурна, јер видим да сва татина настојања да „учим на његовим грешкама“ нису уродила плодом – од почетка правим своје, личне, јединствене грешке и стичем исто такво искуство – другачије од његовог.
Истовремено, знам да своје „грешке“ не бих мењала ни за шта на свету, јер читаво моје биће увек је зависило од тих искустава, мисли и одлука.
Исто као што бих својој деци волела да објасним ово што мислим да разумем о животу (док сам апсолутно сигурна у тек неколико истина које се углавном односе на интегритет, поверење, срчаност, љубав, знање, поштење и истину), исто бих тако волела да већ видим ко су оне, ко ће бити, ко ће постати, какве личности у њима чуче; желела бих да откријем њихове будуће љубави, страсти, таленте, да завирим у њихова срца, да пресретнем све оно што ће у њихове душе и главе ући. Очистила бих њихове животне стазе, окачила сунце да увек сија у једном кутку њиховог света, забранила бих звездама и месецу да престану да светле јер никада није довољно светлости у ноћи, посадила бих дрвеће и цвеће дуж њихових стаза, настанила их птицама и лептирима и учинила да мед и млеко заиста теку рекама, како сам ја замишљала рај кад ми га је бака описивала.
Док их Ра и ја навикавамо на другачији речник који свакодневно могу да чују у вртићу и парку, у шетњама, док им објашњавамо да су јединствена бића, да нису само ово што очима могу да виде, већ и све што осећају, размишљају, што у њима лежи подсвесно, док им постављамо различита питања и очекујемо њихове одговоре, запажам како настојим да видим себе у њима, како се надам одређеним талентима, склоностима и особинама. Почињем да се питам да ли радимо све што је у нашој моћи да развијемо потенцијале који чуче у нашој деци и да ли уопште успевамо да препознамо њихове могућности. Гризе ме савест док посматрам другу децу како трче са једне активности на другу, са часа спорта преко часа страног језика до часа плеса, док их родитељи возе и штиклирају све оно што су њихова деца већ завршила; видим те родитеље који мирно лежу увече у постељу знајући да су урадили све што су могли, најбоље што су умели.
Истина је да сам помало уморна од тражења себе и других у мојој деци, од жеље да контролишем све. Све сам мање сигурна да могу да претпоставим шта ће моја деца постати и да ли уопште желим сада да сазнам; све мање претпостављам који су њихови таленти и само их посматрам. Оне су деца, једноставна, радосна, несташна деца која интензивно откривају себе и своја осећања; радују се најискреније, плачу за ситнице, грле као да им је последње, испитују границе, смеју се као ми кад смо били мали, неконтролисано, од срца; воле да плешу, воле да певају, воле да цртају; трче по тлу и по облацима, лете својим измаштаним крилима заједно са птицама и авионима, пливају у реци и по поду; пењу се по полицама за књиге замишљајући да су у прашуми у свету где живе плави људи; постављају питања и прихватају наше одговоре, верују у њих; слушају приче, гледају слике и маштају над њима, почињу саме да сричу слова, нестрпљиве да узму књиге у своје руке; буде се са мишљу да је ноћашњи сан био стваран, део овог живота; певају, плачу и смеју се док спавају. И ја им верујем да то тако треба да буде.
Где су њихове границе?
Нема их, јер нико их још увек није поставио. Нико им још није рекао да постоји било шта што оне не могу да буду, да постоји нешто што морају да постану, нико им није поставио циљеве и зацртао мапе. Чувамо се од очекивања, од захтева, од сувишних питања, од импулса да узмемо папир и оловку и покушамо да предвидимо и исцртамо њихове животе.
Видим и осећам да наше мишице живе онако како ми маштамо да можемо да живимо – у овом тренутку, у садашњости, када је најлепше и најзабавније постојати, сада, када је толико питања на која саме још увек немају одговор, када неки одговори нису ни важни, када је најважније имати моћ да измашташ живот, свет и бића каква желиш, када су сви путеви широм отворени, пространи, и када је само у њима моћ да их таквим задрже – осунчаним, оивиченим дрвећем и цвећем, надлетаним птицама и лептирима.
Оно што је нашој деци потребно од нас је да одговарамо на њихова питања, да их разумемо, грлимо и охрабрујемо све добро у њима. Верујем да не треба ја за њих да тражим њихове страсти, позиве, опредељења. Страст је нешто што те проналази, што има уписано твоје име у свом ткиву, нешто чему не можеш да се одупреш, што не можеш да контролишеш, а не нешто што ћеш бити присиљен да практикујеш. Дозволићемо нашој деци да буду деца још мало, док могу, док им свет и систем дозвољава, а ми ћемо охрабривати децу у њима, без обзира на године, на околности, на искуства. Охрабриваћемо питања, испитивања, истраживања, маштања и снове. Подстицаћемо неконтролисан смех, цртеже дрвећа на којем расту људи, сањања уз смех, плесање без правила. Живот није оно што су други рекли да је; живот је све што измаштамо, осмислимо, нацртамо и испевамо. Желим да моја деца имају све време овог света за бескрајна санкања, маштања испод јелке, поред прозора и реке, за лежање на топлом песку, за трчања ради трчања, за певања ради певања и радости у срцу, а не због оцене и аплауза. Нека моја деца остану још мало деца. Још само мало.
Извор: letnjeigraliste.com