Не постоји већи страх код деце, поготову млађег узраста, од страха да ће га родитељи напустити или да га неће волети.
Испуњено таквим страховима дете не само што делује бојажљиво и несигурно већ може и да испољава „безразложну“ љутњу, може да одбија мажење и љубав за којом чезне, а касније да почне да кињи животиње, туче другове, да непослушношћу привлачи пажњу и проверава љубав, да краде да би новцем и куповином жвака и чоколада прибавило љубав на другој страни итд.
„Па шта ако му претим да ћу га оставити, ваљда види да сам ту и да нисам отишла“ одговорила је једна млада мама кад су је упозорили да не треба овако да поступа. А онда је једне ноћи добила болове у стомаку и хитно је пренета у болницу и оперисана од слепог црева. Њен трогодишњи син почео је да је тражи чим је отворио очи. Првих неколико дана био је плачљив, уплашен, повремено је врискао тражећи маму: „Бићу добар, нека дође.“ Затим је почео да прави штету по кући, да удара свакога ко му приђе да га помази, да одбија храну. Објашњење да је мама у болници и да ће се брзо вратити није помогло. А онда, на опште изненађење, кад је мама дошла кући, он није хтео ни да је погледа, ни да јој приђе, а његово понашање било је све горе. Почео је да бесни, да се ваља по поду, да вришти без разлога или ако се некој његовој жељи одмах не изађе у сусрет. Уплашени родитељи обратили су се лекару. Мајка је захтевала да дете остане у болници на лечењу, не схватајући да би га то још више угрозило јер би се још једном оствариле њене претње да ће га оставити.
Она, као и безброј других родитеља који на тај начин прете детету да би постигли тренутну послушност, сигурно није ни један тренутак помислила да остави своје дете. Али изненадна болест (а могао је то бити и изненадни службени пут или нешто друго), претворила је детиње страховање у стварност. Последице су биле такве да је мами и детету била потребна помоћ дечјег психијатра.
Васпитавајући дете и трудећи се да га науче да се лепо понаша и да их слуша, родитељи никада не би требало да прибегавају овим, за дете страшним претњама – да га неће волети или да ће га напустити.
Олга Хаџи Антоновић, из књиге: „Мало дете – велика загонетка“