Neke od roditeljskih zabluda koje mogu da dovedu do formiranja lošijih životnih strategija i nefunkcionalnih osobina kod dece

27 maja, 2021

Svi roditelji se prirodno trude da podižu svoju decu što bolje umeju i mogu. U tome se rukovode različitim pretpostavkama ili opštim uverenjima šta je dobro ili loše za razvoj dece.

Neke od tih bazičnih postavki koje ih usmeravaju u postupanju prema sopstvenoj deci su jasno formulisane u njihovoj glavi, ali su nekih samo delimično ili ih uopšte nisu svesni. Bez obzira na stepen jasnoće kojom su te postavke izražene, one snažno definišu roditeljski vaspitni stil i nastaju kroz delovanje društvene i kulturne sredine u kojoj roditelji žive, kroz lično iskustvo roditelja sa sopstvenim roditeljima kao i kroz specifične karakteistike ličnosti samih roditelja.

Većina tih uverenja je korisna jer orijentiše i usmerava ponašanje roditelja, daje im osećaj sigurnosti da postupaju ispravno i omogućava im da budu dosledni i istrajni u svom vaspitanju dece. Njihovim ispunjavanjem roditelji imaju osećaj da su dobri roditelji koji vrše svoju ulogu najbolje moguće. U suprotnom, ako ne uspeju da ispune zahteve sadržane u tim uverenjeima roditelji počinju da vide sebe kao neuspešne i loše što u njima stvara jak osećaj uznemirenosti, razočaranosti u sebe i gubitak samopouzdanja.

Međutim , nisu sve roditeljske bazične pretpostavke i uverenja ispravni. Neke od njih mogu da budu kontraproduktine i da dovedu do problema u ponašanju i psihosocijalnom razvoju dece. Navešću ovde nekoliko takvih roditeljskih zabluda.

“Moje dete ne sme da ima nikakav problem”

„Moje dete ne sme da ima nikakav problem“ je tip zablude ili pogrešnog uverenja koje kod roditelja izaziva jak osećaj uznemirenosti i griže savesti na i najmanji problem koji se javi u toku razvoja deteta.

Takvi roditelji negiraju postojanje problema kod deteta, ne priznaju ga ni sebi ni drugima, guraju ga „pod tepih“ sve dok ne uzme takve razmere da eskalira ili ne dovede do jako negativnog ishoda. Oni su skloni da okrivljuju druge za probleme svoje dece (vaspitače, nastavnike, drugu decu, druge roditelje, sistem,…) samo da bi očuvali sliku svog deteta kao dobrog deteta bez problema a sliku sebe kao uspešnog roditelja.

Greška u ovom uverenju je u tome što se previđa da ne postoji dete koje nema nikakve probleme. Problemi različitih vrsta i različitih intenziteta (od zdravstvenih, preko psihičkih i socijalnih do ekonimskih) su sastavni deo razvoja i života.

Smisao uspešnog roditelja nije da ima dete bez problema već da pomaže svom detetu i osposobljava ga da samostalno rešava svoje probleme.

Roditelji sa ovom zabludom uskraćuju deci suočavanje sa realnošću, onemogućavaju im da nauče da preuzmu odgovornost za sebe i svoj život i konstruktivno se nose sa životnim teškoćama.

„Moje dete mora uvek da bude uspešno“

„Moje dete mora uvek da bude uspešno“ je zabluda koja traži perfekcionizam od deteta na društvenom planu I izaziva jak osećaj uznemirenosti kod roditelja na i najmanje “podbacivanje” deteta.

Ovakvi roditelji su preterano zahtevni u odnosu na dečija postignuća, isključivi su I nefleksibilni – po principu “sve ili ništa” (ili si najbolji ili si loš, nema sredine), dok su u odnosu na druge kad je njihovo dete u pitanju napeti, ratoborni I u stalnom strahu da je njihovo dete nepravično oštećeno, tj. drugi su za njih stalni izvor ugrožavajuće konkurencije. Dečiji uspeh za njih prestavlja potvrdu da su dobri I ispravni roditelji a neuspeh je izvor straha da svojuroditeljsku ulogu na ispunjavaju kako treba.

Greška u ovom uverenju je to što stepen uspešnosti deteta u ostvarivanju nekih društveno poželjnih ciljeva nije merilo uspešnog roditeljstva kao i to što se ne prihvata da su neuspesi, promašaji I podbačaji normalni sastavni delovi rasta i razvoja. .

Lepo je kada deca ispunjavaju društvene norme I standarde na najvišem nivou ali roditeljska očekivanja moraju da budu usklađena sa mogućnostima I potrebama dece.

Dete treba prevashodno porediti sa njim samim I pratiti njegov individualni napredak, podsticati ga da razvija lične potencijale i učiti ga da neuspehe koji su normalni pratioci svakog napretka prevazilazi na konstruktivan način.

U suprotnom deca razvijaju kompetitivni životni stil ispunjen stalnom borbom za “osvajanjem prvog mesta” I strahom od poraza koji je često uvod u mnoge psihološke probleme kao što su depresivnost, bolesti zavisnosti, anksioznost I sl.

“Moje dete mora uvek da bude srećno”

“Moje dete mora uvek da bude srećno” je zabluda koja podrazumeva da je prevashodna uloga roditelja da usrećuje svoje dete u smislu da dete ni u jednom trenutku ne sme da ispolji nezadovoljstvo, tugu, strah, razočaranost ili ljutnju.

Svaka pojava ovih “negativnih” osećanja deteta kod ovakvih roditelja izaziva jaku uznemirenost jer je to za njih znak da nisu dovoljno dobri roditelji. Zbog toga su oni u stalnoj pripravnosti i ispunjavaju svaku želju deteta, brzo otklonjaju svaki izvor frustriranja deteta, prezaštićuju dete od i najmanjeg oblika ugroženosti i sklanjaju dete od svakog naprezanja, tj trude se po svaku cenu da detetu omoguće da oseća samo zadovljstvo i sreću.

Greška ove zablude je u tome što se ne shvata da je sreća samo jedno od osećanja koje je kao i sva druga osećanja kratkoročno I vezano za tekuća dešavanja od kojih mnoga nisu pod roditeljskom kontrolom.

Ne može se stalno biti samo srećan i zadovoljan. “Negativna osećanja” su normalna svakodnevna pojava i prirodna reakcija na dešavanja oko nas i u suštini su neizbežna I korisna.

Uspešan roditelj nije onaj koji stavlja decu pod stakleno zvono ispod koga nema neprijatnih emocija već onaj koji pomaže svojoj deci da se nosi sa ovim osećanjima, daje im podršku i uči ih kako da konstruktivno rešavaju situacije koje su izvor neprijatnosti.

Roditelji sa ovom zabludom prezaštićuju svoju decu i ostavljaju ih emocionalno “nepismenima” što može da dovede do njihovog kasnijeg povlačenja iz društvene komunikacije, neprilagođenog ponašanja, nižeg nivoa samopouzdanja I sl.

“Moje dete mora da ima sve”

“Moje dete mora da ima sve” je zabluda koja podrazumeva da roditelj treba da obezbedi maksimalno materijalno blagostanje deteta. Dete u svakom trenutku mora da dobije ono što poželi jer je to obaveza dobrog roditelja. Ako neki od prohteva deteta ostane nezadovoljen, roditelj će sebe smatrati nekompetentnim, biće uznemiren I osećaće se loše.

Ovakvi roditelji su u stalnoj trci za materijalnom dobiti i pod stalnim stresom da ne zarađuju dovoljno pri čemu u drugi plan stavljaju kvalitet emocionalnog odnosa sa svojom decom I komunikaciju sa njima. U najvećem broju slučajeva i eventualne psihosocijalne probleme u sferi dečijeg razvoja rešavaju materijalnim transakcijama (najčešće kupovinom).

Deca ovakvih roditelja često su nezajažljiva u svojim zahtevima, pretežno su nezadovljna onim što imaju i u stalnom su stanju potrebe za nečim još.

Greška u ovoj zabludi je što se roditeljstvo svodi na obezbeđivanje materijalne dobrobiti deteta I što se ne prihvata da je lišavanje u zadovljavanju nekih dečijih potreba normalna svakodnevna situacija. Nemoguće je i nepotrebno ispuniti svaku dečiju želju.

Dobar roditelj uči svoju decu da se na ispunjenje nekih želja mora da čeka, da se do nekih materilanih dobara stiže ulaganjem rada i energije, da se neke materijalne stvari zaslužuju a da se nečega moramo i da lišimo.

Deca ovakvih roditelja ne uspeju da nauče da odlažu I kontrolišu svoje potrebe, da prave prioritete u životu, da budu istrajna u dostizanju dugoročnih ciljeva kao i daadekvatno reaguju na frustracije.

+++++

Ovo su neke od najčešćih roditeljskih zabluda koje mogu da dovedu do formiranja lošijih životnih strategija i nefunkcionalnih osobina kod dece.

Da se razumemo dobro, naravno da je normalno i poželjno da se roditelji trude da svoju decu zaštite od problema, da nastoje da njihova deca budu društveno uspešna, srećna i zadovoljna i da im je stalo da imaju što bolje materijalne uslove za život.

Problemi nastaju onda kada roditelji ova svoja nastojanja prenaglašavaju, stavljaju u prvi i jedini plan i kada ih tretiraju kao imperative od kojih nema izuzetaka.

Ovom svojom isključivošću (koja se prepoznaje u izrazima “uvek”, “stalno”, “nikad”, “mora”,…) roditelji sebe stavljaju pred nemoguć zadatak a decu lišavaju veoma važnog iskustva koje bi trebalo da im bude oslonac u samostalnom životu.

Rešavanje problema, suočavanje sa neuspehom, savladavanje negativnih osećanja, nošenje sa materijalnim frustracijama su životne veštine koje se uče. Ovo učenje je najefikasnije kad je razvojno adekvatno i postepeno a iskustva stečena pod okriljem roditelja, u atmosferi ljubavi, podrške i prihvatanja su
nenadoknadiva.

To s druge strane znači da deca treba da budu izložena i neprijatnim situacijama u skladu sa svojim uzrastom i mogućnostima da se sa njima nose kao i da roditelji ne treba da budu univerzalni sveprisutni zaštitnici koji sve “životne neprijatne stvari” obavljaju umesto svoje dece.

Drugim rečlima, dobri roditelji polako pripremaju decu da se konstruktivno suočavaju sa životom u njegovom punom kapacitetu i svim (i dobrim i lošim) stranama.

Izvor: malapsihologija.com

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama