Ивана је стално нешто чекала. И то је постала њена апсолутна суштина. Чекање да нешто буде.
Прво је чекала да се роди јер њени родитељи нису могли да имају деце. Пар година су се лечили. А Ивана је чекала, већ осмишљена каква ће бити, како ће изгледати и како ће се понашати, док није дошло време да изађе у свет. Место је већ било спремно за њу. Ушла је у њега и почела да расте.
Није се сећала првих година, када се сигурно ишчекивало да прохода, проговори, уради све оно што је потребно пре него што постане свесна, али кад је коначно и то било, наступиле су године чекања. За Ивану је старт потпуно јасно обележен, али је циљ увек измицао и био, из неког разлога, потпуно недостижан. Она се не сећа неких игара, другова, домаћих задатака, свађа, неправди, или весеља. Кад би неко помињао детињство, њој су у глави једино бубњале реченице и вртеле се као у поквареном калеидоскопу, у коме фигуре нису имале шарену симетрију и цаклећу боју, већ су постајале изгужване и утапале се једна у другу.
Не може та лутка. А и шта ће ти?! ‘Ајде можда за рођендан, али сад не долази у обзир.
Онда Ивана чека рођендан, али тад су потребне нове ципеле јер јој нога брзо расте, па се лутка измакне.
– Што да купујемо нове бојице? Па сад ће крај школе.
– Каква, бре, сукња?! Ни оне што имаш не носиш. О, боже, ово дете ништа не зна да цени.
– Не можемо сад у шетњу, долазе гости. Видећемо сутра.
– Нема летовања ове године. Знаш да се мора сређивати кућа.
Нема, не може, видећемо, биће…то је био почетак свих реченица којих се Ивана тако јасно сећа. А сећа се и чекања, некад мучног, некад слатког, кад ипак заличи да ће од обећања нешто бити. Она се тад нада, и сања, и замишља како ће то бити лепо, и какав ће дан тада бити, и како ће бити срећна, само да буде стрпљива, само још мало.
Дани су пролазили, Ивана је расла и мало по мало…престала је да тражи. Једноставно је схватила да нема право ни на шта, осим да постоји, па, шта се деси, десило се. Само треба избећи непотребна надања и узалудне снове који знају да буду тако ружни и понижавајући кад се све изневери, а ти уђеш сам у себе и схватиш какав си магарац био. Јер тад нема утехе, сруши се цео свет зато што није изневерено само једно обећање. Изневерена је љубав која се храни и постоји у сталном предвиђању шта је добро и лепо за онога кога волимо, шта он то тако страшно жели.
Ивана је расла, а њене жеље и снови су били тако бесмислени и несхватљиви свима око ње.
Удала се млада. Из љубави. И то је било несхватљиво.
Удајеш се, а не знаш ништа. Ниси ништа проживела, а имала си све. Могла си бар сад да пропутујеш, да мало живиш, а ти одмах у брак и обавезе.
И у браку је Ивана опет чекала. Да се роде деца, па да порасту, да се кућа сазида, па да се опреми. Знајући колико је тешко чекати, мужу и деци је испуњавала сваку жељу, још у наговештају. Није хтела да трпе понижења, а она је већ навикла. Још мало, па ће и она доћи на ред.
Деца су порасла, дошла су деца те деце, опет се нешто градило и улагало, завршило, време је пролазило и онда, одједном, из чиста мира, Ивана је умрла. Није била болесна. Само јој је досадило да чека.
– Ето. Сад, кад је могла мало да проживи, она оде – плакали су за њом.
– Немојте туговати. Она то не би волела да чује – тешили су их.
Наравно да је чула. И било јој је свеједно.
Ауторка је проф. српског језика и књижевности из Шапца