Sada shvatam, mama.
Postoje meke žene i one koje omekša majčinstvo. Moja majka pripada trećoj, u poslednje vreme sve rasprostranjenijoj grupi: žene koje je su se do neprepoznatljivosti rastopile kad su postale bake.
Moja mama je za kratko vreme četiri puta postala baka. A kada stroga majka postane baka, kao u onom crtanom filmu – dešava se neverovatna promena! Ponekad mislim da je ta nova, nezamislivo velika ljubav klonirala moju majku i da zbog toga sada umesto sa jednom razgovaram sa tri žene.
Prvo: tu je moja mama. Mama što me rodila. Uvek nasmejana i vedra – dobra vila mog detinjstva koju nisam želela da naljutim. Mama koja me je kupala, tešila kad padnem i vikala onu čuvenu: “Nemoj sad da ti dođem i dam ti razlog da plačeš!” To je moja mama, ona što me držala za ruku prvog dana u školi, ona što je cepala moj loš domaći iz sveske i čudila se kad sam joj već u oktobru rekla: “Nemoj da me preslišavaš, ja sve to znam!”
To je moja mama, ona kojoj nisam smela da kažem da sam zaboravila da naučim pesmicu pa dobila jedinicu, ona od koje sam krila trojku iz matematike i vežbala do besvesti da bi ona na roditeljskom čula: “Odlična, sve petice!” Moja mama, ona kojoj sam pisala pesme, crtala čestitke za Osmi mart i rođendan. Ona koja se nije zbunila kad sam u četvrtom razredu iz škole došla uplakana sa vaškama u kosi.
Ona koja je celu noć sedela pored mog kreveta i skidala mi temperaturu sirupima, hladnim tušem i sirćem natopljenim čarapama. Ona koja nije mogla da zaspi dok se ne vratim iz grada. Ona koja bi me redovno grdila kad se vratim u zoru. Ona koja je plakala što se selim u Beograd. I ona koja ni tada nije rekla: “Volim te!”, već: “Čuvaj se tamo u tom Beogradu.”
Jer ta moja mama, mama što me rodila, najnežnija je osoba na svetu – samo što smo se mi retko mazile. Jer je moja mama mislila da je važnije da bude stroga i da tako od deteta stvaraš čoveka. Ljubavlju umotanom u “Nemoj da ti dođem tamo” – rečenice.
I onda je postala baka. Ne baba. BAKA. Za kratko vreme četiri puta. Klonirala se žena! I sad umesto jedne, moje majke rođene, ja ih imam tri. U stvari, ja imam samo dve: mamu što me rodila i mamu kojoj sam rodila. Ova treća – baka moje dece, ona cela pripada svojim unucima. I verujte, nikome drugom.
Nije to baš lako kad shvatiš da postoji neki deo tvoje majke koji nije tvoj. Još teže je kad te ta spoznaja stigne negde u tridesetoj. Ali moja mama, ova kojoj sam rodila unuke, e pa ta mama mi svakog dana uzima pomalo od mame što me rodila.
Moja mama, ona što me rodila, oduvek je govorila kako sam ja njen sin. Kako smo nas dve iste. I ja sam dugo verovala da nam je jezgro istovetno, iako je ona svoju nežnost krila iza strogosti i oštrine, a ja je prosipala na sve strane. Iste smo, mislila sam, sve dok se nisam “zadevojčila”. Odjednom nisam želela da budem kao ona. Svaki put kad bi se ljutila na mene, mislila sam – ja to neću tako, ja ću to drugačije, opuštenije, mekše. Bilo je lako verovati u takve stvari dok nisam postala majka.
Kad sam rodila i nju ustoličila na prestolu bake – sve se preokrenulo. Ja sam postala ona tvrda, stroga i oštra. Ona je postala meka, mekša od pamuka. Nestala je njena strogoća, nestali su imperativi i rečenice koje počinju sa “moraš”. Ona sada i pogledom i rečima mazi moju decu i tada niko drugi ne postoji u sobi.
Kad uzme unuče u ruke, savije se u kuku kao da mu se klanja i – ljulja ga, rukama i pesmom. Ona se poklanja njihovoj ljubavi i ja znam: nju nikad neće brinuti ocene moje dece, noćni izlasci i jogunasto ponašanje. Neće se s njima svađati, neće vikati i pretiti. Biće meka, opuštena i bezbrižna.
A ja ću biti ona što drami, galami i brani igru sa šerpama i poklopcima.
Znam – poklopiće me svojom ljubavlju i igrom, jer je njena ljubav sada rasterećena. Nema odgovornosti, nema pritiska, nema straha. Ona je baka. Ona voli. To je ljubav u svom čistom obliku, a ne njena roditeljska legura.
Nema razloga da lažem, sa mamom kojoj sam rodila unuke nisam u najboljim odnosima. Ona dozvoli sve ono što ja branim, ona mekše voli moju decu od mene. Ona je slobodna u toj ljubavi i ja sam ljubomorna na nju.
Ali zato se sa mamom što me rodila nikad bolje nisam slagala. Sada shvatam koliko joj je bilo teško da bude stroga. Da ne pomazi odmah pošto vikne (jer tako detetu šalješ pomešane signale, kažu psiholozi). Da se ne igra celog dana na podu – jer je čekaju sudovi, peglanje, usisavanje. Da se ne nasmeje na naše nestašluke (jer se to ne računa kao dobro vaspitavanje).
Sada shvatam, mama.
Često se zapitam da li grešim i kako bi ona postupila umesto mene. Pitala bih je – ali baš tada moja ćerka uđe u sobu, a majka što me rodila izađe. Ostanem u sobi sa detetom i bakom. Tu nema više mesta za razgovor. Samo za ljubav, igru i smeh.
Tad mi je jasno: srećne su one majke što su ljubomorne na bake. Njihova deca imaju najlepše detinjstvo. Pa umesto glasnog i strogog: “Nemoj, mama, to da joj dozvoljavaš!”, ja u sebi kažem: “Hvala ti, mama.”