„Преклињем вас, немојте живети за децу! Не само да њима то није потребно него им је и штетно… Колико промашених судбина, сломљених срца, увреда и неразумевања! Гледам жене које се свега у животу одричу ради деце. А потом гледам ту децу ради које су се њихове мајке свега одрекле. Тужан је то призор…
Мајка је сама одгајила Вању. Никад се није удала, све је давала сину, купила му стан, платила факултет. Постао је диван мушкарац, успешан. Сада има педесет година. Никад се није женио, нема деце. Цео живот се труди да врати мами дуг који јој није тражио. Не успева.
Ксјушин отац је радио дан и ноћ због деце. Имао је велике планове – посебно за ћерку. Она је била паметница. Па је он маштао да она постане лекар. Уписао ју је на факултет. Али она се исписала. Желела је да живи свој живот. На свој начин. Хтела је да постане уметница. Тата је покушао да је уразуми и – испоставио јој рачун. Све је израчунао: колико је коштала школа, секције, приватни часови, одећа, храна… И затражио да му врати дуг. Сувишно је говорити да Ксјуша више никад није видела оца. Прошло је од тада преко тридесет година…
Мама се због Ире одрекла личног живота. После развода није се ни са ким виђала, плашила се да не истраумира ћерку. Ћерка је порасла и не може да остави маму. Не може ни са ким да се виђа. Не може чак ни да помисли да остави маму и да се позабави личним животом. Ира има четрдесет година. Није се удавала. Нема деце.
Игорови и Жењини родитељи су били најдивнији родитељи. Све су чинили за децу, све могуће и немогуће. Породица је увек била сложна, породични празници, одмори… Само што су у том родитељству њих двоје изгубили однос муж–жена. Више их ништа није везивало. Проживели су заједно тридесет година, као тата и мама. А потом, када су деца отишла својим путем, они су се напросто развели. Жења дан-данас не може да се дозове од те тако големе обмане. Има тридесет седам година и још не планира да се удаје. Плаши се да се и њој не понови тужна прича. После развода мама је брзо увенула…
Гоша – дуго чекано дете. Сви су над њим одувек треперили, бринули се, чували га, чак и превише. Истину говорећи, његова мајка је престала да чека принца и одлучила да роди себи дете. А потом је одлучила да се посредством Георгија остваре сви њени снови. Трудила се на сваки начин да од њега направи вундеркинда. Учио је неколико језика, ишао на неколико секција, свирао харфу… Мајка се дичила сином и стално га молила да одсвира нешто гостима. Харфа је тако егзотична! Гоша је у петој деценији живота. Разводи се. Његову децу васпитава други мушкарац. Гоша нема ништа против. До дан-данас није начисто шта жели од живота. Вундеркинд није постао. Није издржао и сломио се. Сада пије. Пре посла, уместо посла и после посла. Мама то не види.
Мало ли је таквих прича и много ли је радости и весеља у њима? Када дете постане смисао живота, то је за њега претешко бреме. То је као да је закључано у соби у којој ће пре или касније нестати ваздуха. У почетку је могуће тако живети, али постепено почињеш да отежано дишеш. Дишеш отежано од љубави и бриге.
И није довољно што двадесет, или колико већ, година живиш у загушљивој животној пустињи, него остајеш и дужан. Подноси ти се рачун, мада ти се чинило да си само дошао у госте. И радо би помогао домаћинима – сам и на сопствену иницијативу. Али сада ти се на тацни сервира рачун за целих двадесет година, за које време је твој сваки удах пржио твоју утробу…
Надаље има више варијанти. Дете тај рачун може плаћати вечно. Попут Ире и Вање с почетка приче. Или протестовати – почети да пије, покидати све везе – као Гоша и Ксјуша… Ретко ко је кадар да разуме и прихвати такав однос родитеља. Да разуме и прихвати, а да притом не жртвује свој живот, своја интересовања.
Зато вас преклињем, не живите за децу! Нађите други смисао свог живота, нађите други смисао материнства и очинства. Да мале девојчице и дечаци, долазећи на овај свет, не постају таоци и жртве вашег „доброчинства“ и бриге.
Волите свог мужа. Деца ће порасти и отићи, а он остаје с вама. Ви можете дати пример деци и ваш однос може бити разлог да пожеле и сами породицу, децу. А можете и убити сваку жељу, ако будете опседнути детињим проблемима и игнорисали однос супружника.
Волите себе. Не заборављајте себе јурећи за дететовом срећом. Немојте се одрицати нове хаљине због новог робота. Не мењајте козметичара за приватног учитеља. Ако сами о себи не водите рачуна, шта можете дати другоме? Какав пример? Какву љубав? Одакле?
Смисао живота потражите ван аспекта материјалног. Овај живот једном ће се завршити, чак и ако сада одбијате да помислите на то. Духовна пракса, религија, молитве… Можете одатле црпсти животну снагу уместо да је исисавате из деце.
На живите за децу, преклињем вас. Када сретнем људе којима су родитељи пружили све па и више од тога, веома ми је тешко да их гледам у очи. У великој мери препознајем себе и свој бол. Видим исте муке, сломљена срца, празне душе. У њиховим очима – крици за помоћ. Бол, очај, кривица… Они – као и свако дете – силно желе да воле своје родитеље. Но у том случају, напросто неће преживети…
Дајте својој деци могућност да живе и дишу. Онда ће моћи да расту и развијају се. Онако како их води сопствени пут. Улога нас као родитеља је једноставна: заливати на време, не заклањати сунце, чувати од штеточина. А даље ће се дете, као цвет, снаћи и само, и испољити све најбоље у себи што му је одозго дато.
Превела: Весна Смиљанић Рангелов
Извор: detinjarije.com