Н. је изузетак од хохштаплерског правила које влада земљом и универзитетом. Не модира се, не носи скупа одела и пенкала, није јој важан имиџ, а на њеном лицу, покретима и енергији са којом изводи вежбе види се особа ретко посвећена преданом и поштеном раду и каријери. Премного стрчи од околине. Чини ми се да често зарад науке и резултата жртвује превише од свог живота.
Можда ће вам ипак бити жао једног дана што сте оставили студије и емигрирали. Овде ипак само перете чаше“, рекла ми је средњовечна Американка седећи за мојим шанком, испијајући трећи по реду „блади мери“ и интересујући се за мој живот и емигрантски пут.
Заустио сам да испричам причу овој госпођи која сажаљева моју садашњост. Заустио и предомислио се. Не вреди ми да препричавам, ионако не би ништа разумела, а немам живаца и времена да јој објашњавам. Одговоре на лична питања по правилу избегавам, осим ако не проценим да је саговорник мало интелигентнији од просечног америчког потрошача, ако ми по покретима, начину испијања пића, појави, манирима не пружи наду да бар уме да убоде Француску или Италију на мапи.
Нема пуно наших у Мадисону па је име Србија често непознато радозналцима. Смучи ми се кад препознају акценат, питају за порекло а онда са тешком муком покушавају да сричу име моје домовине, Сејрија, Сајбирија….
Тог јутра стварно нисам имао живаца за то.
Мало је часних и правих професора, на прсте се могу набројати. Мало је правих, а багре на претек. Комплексаша, каријериста, подмитљиваца, сплеткароша…
Неколико сати касније смена ми је била готова, па уз „Spoted Cow”, омиљено пиво из Висконсина седим и размишљам. И мисли се враћају у новембар 2003. године.
Апсолвент сам на правном. Нисам био најбољи студент, далеко од тога. Али нисам ни најгори. А ту и тамо останем понеком и у сећању, упамћен по нечему. На правном у Нишу треба положити тридесет један испит да би се постало дипломирани правник. Од тога само два није могуће положити на муфте или на продају. Мало је часних и правих професора, на прсте се могу набројати. Мало је правих, а багре на претек. Комплексаша, каријериста, подмитљиваца, сплеткароша… Никад краја тој плејади ликова озбиљног лица и моралне искарикираности.
И у суштини несрећника. Таман некога заготивим, кад оно чујеш, прошла сам на везу, узима кинту, воли виски, знам ко му носи лову…
Обичне студенте не дирају, па ко учи он и прође, али за остале, сваки договор је могућ.
Тих последњих месеци пред пут нисам ни на небу ни на земљи. Осећај сличан умирању. Цео познати живот напушташ, а оно што следи је непознато осим у грубим цртама. Добио сам зелену карту и ускоро треба да одем. И то је једино што знам, да ћу отићи и да ћу пробати нешто за шта сам мислио да сам спреман.
Прочуло се и да ускоро одлазим па наилазим на све чешћа питања радозналаца. А онда једнога дана долази мој цимер Ноки.
„Зове те Н. да дођеш код ње, шта ли си сад зезнуо?“
Н. је изузетак од хохштаплерског правила које влада земљом и универзитетом. Још на првом часу и вежбама оставља ми утисак особе која се никако не уклапа у тај професорски полусвет. Не модира се, не носи скупа одела и пенкала, није јој важан имиџ, а на њеном лицу, покретима и енергији са којом изводи вежбе види се особа ретко посвећена преданом и поштеном раду и каријери. Премного штрчи од околине. Чини ми се да често зарад науке и резултата жртвује превише од свог живота. Поштујем је, али не знам чиме сам завредио њену пажњу и зашто ме зове. Следећег јутра сам у њеној канцеларији.
Тројица мојих професора су ухапшена у афери “Индекс”. Скоро свима је то помогло да напредују. Док су одуговлачили процесе разноразним лажним боловањима бирани су за декане, несметано предавали, напредовали
„Чула сам да одлазите, колега. Помало ми је жао, имате талента. Желела сам да се поздравимо и да вам пожелим срећу тамо преко.“
„Хвала, да, одлазим, морам да пробам“, објашњавам помало збуњен.
„Не знам да ли да вам честитам или не, жао ми је кад неко оде, али не могу да вас кривим. Не знам да ли знате, ја сам имала јак просек, свега неколико деветки, све остало чисте десетке. Да не помињем радове и публикације. Свуда у нормалном свету ако имате такав успех чека вас посао или место чим завршите студије.“
Али наравно у Србији знање није довољно. За тако нешто потребне су чланске карте, рођачке везе, коверте… И то сви знамо, и то нас убија и мрви као нацију.
„За мене годинама није било посла. Нисам имала познанства, нисам била члан ничега. Годинама сам обијала конкурсе за асистенте, годинама имала најбољи успех на њима и бивала одбијана. Напросто нисам имала никога ко би рекао пар речи, нисам желела да се било где учланим.
Време је пролазило а ја постајала све очајнија. На крају више нисам имала шта да изгубим. Сакупила сам своје оцене, своје дипломе и сав свој успех и закуцала на врата декана једног од факултета. Ставила сам цео свој живот пред њега на сто и тихим гласом очајнички завапила: „Имате ли ви душу“? Да ли је у њему прорадила нека савест, да ли и такви људи имају душу, не знам, знам само да је убрзо отворен нови конкурс, намењен мени. Коначно сам била примљена.
Жао ми је што одлазите, али желим вам сву срећу.“
Дванаест година касније, док још увек „само перем часе“, не могу да се не присетим и чувене афере „Индекс“. Тројица мојих професора су тада ухапшена заједно са још двадесетак других. Скоро свима је то помогло да напредују. Док су одуговлачили процесе разноразним лажним боловањима бирани су за декане, несметано предавали, напредовали…
А ја уживам у ономе што радим и што ми рад омогућава. Понекад, кад слушам брилијантне говоре Томе Филе или читам списе Вељка Губерине зажалим што ми емигрантски живот није оставио простора за бављење струком.
Мајка Србија ми је ипак давала бесплатно школовање, ујка Сем и не помишља на то. А емиграција је стара српска бољка и несрећа. Кажу да је сума у последњих двадесетак година прешла пола милиона, али ко би веровао статистици. У сваком случају, превише често срећем „новодошле“, тек пристигле младиће и девојке.
Нерадо размишљам о томе шта би било да сам остао. Да ли бих се борио часно и поштено попут своје професорке или бих поклекао, увукао се у подмићивања и сплеткарења, носио новац разноразним судијама, одуговлачио процесе полусвету и битангама, брукао и себе и своју професију. Не знам ни да ли бих се, не дај боже, негде учланио.
Овако, перући часе и точећи пића, још увек узмем прилично добру кинту. И прилично мирно спавам.
Аутор: Предраг Рудовић
Извор: Политика