Neuropsihijatar i sudski veštak, doktor Zoran Đurić kaže za RTS da je prva stvar koju treba uraditi nakon masovnog ubistva u školi “Vladislav Ribnikar” – pokušati decu izmestiti sa mesta strašnog događaja.
Poručuje da deci treba vremena, kao i da im ne treba podsećanje i sipanje soli na ranu. Ključno je sprečavanje retraumatizacije, a rekonstrukcija škole arhitektonski, ne samo kozmetički mogla bi da bude novi početak, naglašava Đurić.
Danima slušamo apele roditelja učenika odeljenja VII/2 škole “Vladislav Ribikar” koji se protive povratku dece na nastavu u školu – na mesto traume. Uz tu inicijativu, koju je podržalo i više od 200 roditelja, stalo je i Viktimološko društvo Srbije. Traže da se školska godina okonča zaključno sa 3. majem i apeluju na nadležne da za učenike, nastavno i drugo osoblje obezbede alternativni prostor.
U prilogu jednom od saopštenja roditelja dece iz “Ribnikara” od pre nekoliko dana navedeno je i mišljenje neuropsihijatra i sudskog veštaka doktora Zorana Đurića.
Doktor Zoran Đurić kaže za RTS da je prva stvar koju treba uraditi – pokušati da se deca izmeste sa mesta strašnog događaja. “I to zato što prinudno podsećanje kada se nađete na mestu zločina može da svojim delovanjem izazove psihičke poremećaje kod te dece”, dodaje Đurić.
“Njima treba vreme da se u njihovim dušama i glavama to sve složi i smiri. Ne treba im podsećanje, ne treba im sipanje soli na ranu – što bi bilo kada bi se pojavljivala na mestu zločina”, navodi Đurić.
Ističe da je predlog Viktimološkog društva vrlo razuman.
“U idealnom slučaju bi bilo najbolje da deca iz ‘Ribnikara’ ne ulaze u tu zgradu bar do kraja ove školske godine. Kada bismo hteli da to rešimo na neki najbolji način, najbolje bi bilo da ta zgrada više ne bude škola. Možda to nije realno u našim uslovima, ali svakako da taj deo škole u kome je došlo do zločina na neki način treba da bude obeležen kao mesto stradanja i kao mesto na kome se mogu pomenuti poginula deca”, smatra Đurić.
Ističe da se nada da će se naći rešenje koje odgovara našim uslovima. “U principu, treba se kloniti mesta zločina da se ne bi obnavljale rane”, dodaje.
“Deci treba povratak rutini, ali to nije isto što i ići u zgradu škole”
Većina psihijatara sa kojima su se konsultovali roditelji kaže da je povratak redovnim obavezama i rutini put ka izlečenju. Doktor Đurić kaže da je tačno da je povratak rutini put ka poboljšanju i obnavljanju snaga svake ličnosti, ali da to nije isto što i ići u zgradu škole.
“Deca treba da nastave da se viđaju, ona koja su sposobna da idu u školu, koja nisu potresena ona bi mogla možda do kraja školske godine da nešto uče, ali ne u ovoj zgradi, ne u ovoj školi”, navodi Đurić.
“Imam veliko iskustvo u radu sa traumatizovanim osobama i zbog toga sam rekao da nije dobro da se deca vraćaju na to mesto, da njima treba vreme da se deca oporave i da bi najbolje bilo da ta deca koja su bila u smeni tog dana i deca koja su bila učesnici tog užasnog događaja završila školsku godinu”, poručuje Đurić.
Ukazuje da su odobrena sredstva za rekonstrukciju škole “Vladislav Ribnikar“, kao i da bi to bilo nekakvo rešenje.
“Ako se taj prostor u kome se taj užasni događaj odigrao promeni i arhitektonski, ne samo kozmetički – to može da bude novi početak, ali i dalje treba obeležiti mesto na kome se dogodio zločin”, smatra Đurić.
“Ne znamo gde smo”
Na pitanje kako smo svi mi posle ovakve tragedije, doktor Đurić kaže da misli da ne znamo gde smo.
“Ovako nešto se u Srbiji nikada nije dogodilo. Dogodilo se za vreme rata u Kragujevcu, ali to su uradili neprijatelji, nacisti koji su ubijali decu. Ovako nešto se u mirnodopskim uslovima, da se desi masovni zločin u školi, nikada nije desilo. Pojedinačna stradanja su se dešavala, jer je to tako u svakom društvu, to je u ljudskoj prirodi da zlo ne spava i ne može se sve sprečiti, ali nemamo iskustva sa masovnim zločinom kao što je ovaj”, navodi Đurić.
Naglašava da treba da učimo iz ove situacije i da učinimo sve da preveniramo moguće ponavljanje ovakvih događaja.
“To bi značilo da sve naše školske službe, sve naše pedagoško-psihološke službe, sve naše psihijatrijske službe treba da budu veoma budne i vrlo aktivne u budućem vremenu. To bi značilo – sva deca, sve škole i sve grupe dece u toj školi treba da se nadgledaju i da se prati njihov razvoj i svi roditelji, jer su i oni deo školskog života”, kaže Đurić.
Izvor: RTS