Оставите децу на миру: Неуропсихолог о штетности раног развоја
Ана Владимировна Семјонович је неуропсихолог, доктор психолошких наука, професор на Kатедри за клиничку психологију.
Аутор је преко двеста књига, међу којима су „Увод у неуропсихологију у дечјем узрасту”, „Неуропсихолошка корекција у дечјем узрасту” и практичних приручника намењених психолозима, педагозима и родитељима.
Ана Владимировна, како се ви као неуропсихолог односите према раном развоју детета, када деца у узрасту 2,5–3 године почињу да уче да пишу, читају, рачунају?
Kатегорички негативно. Можемо као пример навести следећу аналогију: је ли добро или није да човек ступа у полни контакт у десетој години живота? Сасвим је јасно да дете ни физиолошки ни психолошки није спремно за такав „ексцес” и да из тога произилази само траума. То је свима неупитно јасно и за то нису потребни посебни докази.
Постоје неурофизиолошки закони развоја мозга. Његов енергетски потенцијал је ограничен у сваком временском моменту и стога ако трошимо енергију на неблаговремени развој неке психичке функције, настаје дефицит онде где је требало да та енергија буде активно усмерена. Ако спољашња средина тражи да се изврши неки задатак, мозак ће га извршавати али на рачун неких других структура психе.
“Ако спољашња средина тражи да се изврши неки задатак, мозак ће га извршавати али на рачун неких других структура психе.”
Период између друге и треће године је период бурног развоја сензомоторне и емоционалне сфере детета. А ако почнете да га учите да чита, пише, рачуна – да га претрпавате сазнајним процесима – ви му тиме одузимате енергију нарочито од осећања. И код малог детета почну да се „ковитлају” сви емоционални процеси и отргну се неки програми соматског (телесног) развоја. Врло је могућа појава неких дисфункција, дете може почети нешто да боли, чак је могуће да се почне и лечити.
Последице те селекције енергије могу да се не појаве одмах па да се у 7. години почнемо чудити откуд „ођедном“ енуреза [мокрење у кревет], како су се „одједном“ појавили страхови. Откуд у пубертету „ођедном“ долази до емотивних падова, нико не схвата зашто је дете постало агресивно или хиперактивно.
Међутим, треба ли ипак припремати дете за школу? Ако треба, онда када треба почети?
Ту се поставља питање: шта значи припремати дете за школу? Да ли је привикавање детета на елементарни дневни распоред припрема за школу? Онда се то безусловно може почети од 2-3. године. Дете учи да је доручак тад и тад, ручак тад и тад. Фудбал се игра у тој и тој одећи, у позориште облачимо то и то.
Припрема за школу у смислу учења читања и рачунања, наравно да је потребна али касније. То је одвајкада почињало са четири, још боље са пет година. Из неког разлога сви сматрају да сазнајни процеси почињу тек када је дете село за сто и почело да пише слова. А развој сазнајних процеса одиграва се заправо и док мама и дете шетају кроз шуму и она пита: „Види висибаба. Kаква је она? Kакве су њене латице?“ И заједно са дететом „савладава градиво“. А онда каже: „А ево љубичице?“ Потом пита: „Шта ти мислиш, по чему су њих две сличне а по чему се разликују? И ово је цвет и ово је цвет.“ Ето, то је развој сазнајних процеса. Kао ригидан неуропсихолог, уверавам вас да је то најбоља могућа „припрема за школу“ у узрасту 3–4 године.
“Из неког разлога сви сматрају да сазнајни процеси почињу тек када је дете село за сто и почело да пише слова.”
Исто то може да се ради док дете седи за столом а мама га пита: „Шта мислиш, да ли ми сада ручамо или доручкујемо? А шта то имамо на столу што није било када смо доручковали?” Још је боље ако му док постављају сто поставља питања. Може да на пример запита: „А шта ћемо ставити пошто ћемо да ручамо? Хоћемо ли ставити чаше или шоље?“ И то је такође развијање сазнајних процеса.
А када бака чита унучету причу наглас – није ли и то развој његових сазнајних процеса… А шта видимо у пракси? По правилу деца се преоптерећују. При томе дете остаје апсолутно неадаптирано са становишта нормалних свакодневних знања. Постоји закон: сваки развој креће од очигледног ка апстрактном. Ако учимо дете од три године да пише слова и бројеве, ми тај закон окрећемо наопачке. А закони психологије и еволуције морају се извршавати постојано, они су једнако универзални као Њутнови закони. Нарушавање је могуће једино на свој ризик.
Не говорим овде о деци која са четири године сама врло лепо уче да читају. Али правити од тога универзални програм развоја, по мом мишљењу није коректно.
Данас има много школица за развој уметничких способности и родитељи практикују да у њих уписују децу пре школе. Kако ви то коментаришете?
Нека то буде развој уметничких способности типа драмских радионица, цртање… Али нека слова и бројеве оставе на миру.
Нико не може да ми одговори на питање: Зашто дете у другом тромесечју треба да чита 152 словних знакова у минуту, а не 148? И зашто то треба да је постигло до 15. новембра а не до 15. марта? Зашто је тако неопходно да чита брзином од 152 знака у минуту? Јер то ниуколико не доприноси развоју интелекта нити даје неко знање. Према томе се не треба односити никако другачије него као према глупости. Постоје индивидуалне психофизиолошке особине. Једно дете ће то пре или касније постићи, а неко можда неће никада.
Нажалост, сада се неки разреди формирају између осталог и на основу брзине читања… Ти људи нису у току да се информација усваја на разне начине. Сасвим је могуће да код једног броја деце усвајање информације уопште није повезано са брзином читања него да је повезано са тотално другачијим факторима, који код њих могу бити сасвим лепо развијени. А ето, брзина читања да се код њих, као сви други процеси у вези са великом брзином, развијају мало спорије. Постоје разни типови људи и то се директно тиче „брзинских“ процеса.
“Неурофизиолошки управо са седам година формирају произвољна пажња и многи други механизми мозга који омогућавају детету да има успеха у учењу. Другим речима, мозак је спреман за то да дете седи на једном месту 45 минута.”
И не само то, човек може да чита с колосалном брзином а да притом буде дебил. Узгред буди речено, у случају хидрокефалије особа може имати одлично памћење, и знамо масу таквих особа које су успеле у политичкој или професионалној каријери напросто зато што врло брзо говоре и много цитирају. Само што то нема апсолутно никакав значај за интелект.
На шта треба да родитељи, психолози, учитељи обрате пажњу када треба одредити је ли дете спремно за полазак у школу? Да ли давати дете са шест година или је боље сачекати?
Ја бих давала са седам јер је тако природа одредила. Зато што се неурофизиолошки управо са седам година формирају произвољна пажња и многи други механизми мозга који омогућавају детету да има успеха у учењу. Другим речима, мозак је спреман за то да дете седи на једном месту 45 минута.
Мени је, као неком коме су познати закони еволуције, очигледно да је убрзавање исто тако штетно као и кашњење. „Све има своје време”, речено је у Kњизи Проповедника. А тамо су се трудили да не говоре глупости. Тако да они који говоре о убрзаном раном развоју, нека прочитају њу и биће све у реду. Природа за две хиљаде година није ништа ново измислила.
На шта би требало да родитељи посебно обрате пажњу пре него што пошаљу дете у школу?
Пожелела бих свим родитељима да не забадају главу у песак и да се понекад према своме детету односе као да је туђе, то јест да погледају на њега са стране. Јер ако родитељ макар само на минут изађе из своје улоге и замисли да његово дете није најгенијалније на свету, он ће уочити и нешто за шта би, кад би то било нечије туђе дете, рекао: „Јао боже какав ужас!“
Не плашим родитеље него бих, напротив, хтела да их ставим у положај нормалног одраслог који води рачуна о свом детету. Kоји не жмури да би се потом досетио: „Нико не ваља, учитељи не ваљају!“ Позивам на то да се непристрасно размотри: „Погледајте зашто ваше дете не контактира с другом децом, зашто је агресивно?“
Треба умети односити се према свом детету са задршком, не објашњавати његове особине пуком необичношћу, него се посаветовати са стручњацима.
“Ако родитељ макар само на минут изађе из своје улоге и замисли да његово дете није најгенијалније на свету, он ће уочити и нешто за шта би, кад би то било нечије туђе дете, рекао: „Јао боже какав ужас!”
Становиште неуропсихолога смо сазнали. А имате ли ви лично, проживљено искуство у погледу раног развоја?
Ја сам са три године научила без проблема да читам, истовремено сам учила и енглески и музику. Али ја сам имала баке и тетке које су ми кад сам имала три године формулисале тезу коју сам научила као азбуку: „Твоја слобода се завршава тамо где почиње слобода другог човека.“
Пре двадесет година, када је још постојала институција баке, институција нормалног лепог васпитања, много ћошкова је на време испеглано. Сада тога нема и нема ничега уместо тога. И зато, у целини са оријентацијом на рани интелектуални развој, већ данас се може изазвати емоционално осиромашење дечје популације. Управо то ме плаши највише од свега.
Обратите пажњу на то да говорите са особом којој су од детињства објашњавали да је вундеркинд над вундеркиндима, само је лењ. Тако да молим вас имајте у виду да вам ово не говори двојкаш него увек и у свему лидер. И тај лидер каже: „Оставите децу на миру!“
Превела: Весна Смиљанић Рангелов
Извор:Detinjarije.com