Данашња деца су боља од нас!

јануар 28, 2016

Данашња деца су размажена, богом дана, повлашћена, мисле да је свет њихов и да им следује све што желе.
И заиста, окружени смо особама с нарцисоидним карактеристикама. Само што те особе више нису деца. То сам ја, моје пријатељице, њихови родитељи и свекрве, моји родитељи, свекрва, матични лекар, васпитачице у обданишту, жена која мери поврће у продавници.
deteНије лако с нама разговарати. Ми смо најпаметнији, знамо све што се може знати о свему или макар у нечему, када разговарамо (читај: свађамо) идемо на победу (читај уништење).
Објављују се носталгични текстови у којима се родитељи оптужују за пермисивност, са саветима да треба више стегнути децу, онако како су наши родитељи васпитавали нас. Пошто смо ми савршено испали, јел’те, па смо репер по коме се треба равнати. Дабоме.
Зашто смо испали тако „савршени“, да сваки пут морамо да будемо у праву. На сваки ризик да неко угрози наш углед, узвраћамо свим средствима која су нам на располагању.
Нашим родитељима не може се замерити да су били пермисивни. Није нам био дат избор, право одлучивања и слобода понашања. Контрола је била строга, а кршење правила – као по правилнику прецизно кажњавано батинама, страховитим претњама, брукању и ускраћивању љубави и привилегија. Посећивали смо „колектив“, много радили у школи и у кући, бавили се спортом, нисмо имали мобилне телефоне ни три пара патика, учили су нас да поштујемо старије и ауторитете. Ма дивота. Рај на земљи. Па ето, баш у тој нашој контролисаној, „поштовању“ ученој генерацији, ствари испадају из контроле. Очајно тражимо поштовање – „Је л’ знаш ти ко сам ја?! Не смеш се тако са мном понашати!“ И све каснимо по десет минута чисто да покажемо да има и кога чекати; и све смо саркастични јер нас то приказује интелигентно супериорнима, а у ствари само показујемо да не умемо да изађемо на крај са својом огорченошћу (кхм, кхм).

И даље смо, као кад смо били деца, гладни поштовања и признања, избили су нам и из главе и из срца да то заслужујемо; сада су нам резерве слабе и разјаримо се кад нам их неко дира.

А ми, и када се понашамо по бонтону, ретко када гајимо искрено поштовање према особама са којима делимо свет. Колико су наши гестови празни, види се по нашој нетрпељивости према слабијима – деци, младима, женама, тамнијима, ситнијима, старима, подређенима. „Ћутимо и трпимо“ само „ауторитете“. То није поштовање – то је најобичнији страх. Исти онај страх који су нам утерали у кости „дисциплиновањем“.
Али, постали смо вешти (а нарочито – веште, јер девојчицама је нарочито строго забрањивано и кажњавано неприхватљиво понашање) у избегавању контроле и последица. Онолико вешти, колико смо били и контролисани. Имали смо прилика да усавршимо ту вештину – до пубертета смо већ били експерти да покажемо наставницима и родитељима оно што желе да виде, лажну, „богоугодну“ слику себе. И, вала, измичемо контроли – и у закону његовим изврдавањем, а још опасније – у моралу.

О моралу нисмо морали много да лупамо главу. „Нема шта ти да размишљаш, уради како ти се каже.“ На правила смо јаки али на морална начела смо нешто слабији. Данас, битно је да поштујемо закон (ауторитет, контролу) односно да нас не ухвате како га не поштујемо. Дочекаћемо ми својих пет минута, па да сви виде ко смо ми. И када их дочекамо, сви лепо и виде – како смо наметљиви, нетрпељиви и арогантни – уствари – гладна деца.

Терали су нас да будемо „добри“ – бољи – рангирани по оценама, по професији родитеља, по изгледу; не само да су од тога зависиле привилегије, него и како смо дефинисани и обележани. Дизали су нас у небеса зато што би нам неко уписао петицу, али чим бисмо поступили иоле ван норме – били смо кажњавани. И збуњени – „откуд сад ово, када сам ја ‘најбоља’“? То лицемерје и лаж урушило је наше поверење у ауторитете и наше самопоуздање пре него што га је и било. Није ни чудо да смо ми „добри“ постали надобудни и агресивно се чувамо од пада, јер је то губљење статуса и благонаклоности; а ми „лоши“ смо постали завидљиви, отпадници, невидљиви, „несхваћени“, немотивисани. Та присилна компетитивност је, такође, најчешће завидљивост услед страха. Често смо и комбинација ове две крајности, а и једна и друга имају нарцисоидне карактеристике.
А данашња деца? Данашња деца су боља од нас. И те како су и стегнута и притиснута, и уче се да поштују старије, затрпавају се домаћим задацима, приватним часовима, курсевима језика – јер, забога, живот је такмичење и борба, мораш прегазити другара из клупе ако хоћеш да постанеш „неко и нешто“. Само што – не. Затрпавају се страховима, претњама, казнама, наградама, насиљем, небригом, немаром, себичношћу, притиском медија и друштва – контролисана и притискана, исто као што смо и ми били „поштено“ васпитани – само сада више него икада.
Понављамо историју, радимо исто што су и нама радили – а очекујемо другачије резултате.
Контрола и казна не уче доброти и честитости, већ како исте избећи. Батине стварају људе који батинају.
Поверење, подршка и слобода развијају особе од поверења, морал, веру у себе и другога.
Методом „покушај-грешка-корекција“, и нашом љубављу – стварамо људе за каквима романтично чезнемо по сентименталним критикама омладине. Осим ако не чезнемо о злим безобразницима пуштеним с ланца. Онда ништа.
Извор: Змајка

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Један коментар на "Данашња деца су боља од нас!"

  1. Olivera каже:

    Odavno nisam procitala korisniji clanak!Hvala!

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама