Невена Ловринчевић наставницима: „Ако вас родитељ зове увече да пита шта има за домаћи, сетите се да нисте дежурни хирург у операционој сали“

Ако сте родитељ који жели да учи и да се едукује на српском језику можете пронаћи десетине заиста квалитетних и корисних приручника који ће вам помоћи да родитељству приступите на најбољи и најефикаснији начин уз минимум стреса. Међутим, ако сте случајно и наставник који такође има велику и важну улогу у васпитно-образовном процесу, нећете пронаћи много литературе на српском језику на ову тему.

Имајући то на уму, Невена Ловринчевић, клинички психолог са 30 година искуства, аутор неколико приручника за родитеље и васпитаче, као и више акредитованих семинара за наставнике, написала је, у свом стилу, прави водич за просветне раднике који носи назив Ефикасни приступи проблемским ситуацијама у школи. Ту ће наставници научити како да реагују у сасвим конкретним ситуацијама са којима се сусрећу, који су то приступи погрешни, а који су исправни.

Невена Ловринчевић ће, на ову тему, одржати и вебинар за наставнике и то у среду, 5. априла 2023, у 19 h.

Вебинар је бесплатан и биће одржан помоћу апликације „Zoom“.

Уколико желите да учествујете, можете се пријавити ОВДЕ, а на дан одржавања вебинара добићете линк за приступ.

Са Невеном разговарамо о самом приручнику, проблемима са којима се наставници сусрећу у свакодневном послу и о томе како ефикасно комуницирати са родитељима ученика, али и са самим ученицима.

До сада је већина књига које сте написали посвећена родитељима, с циљем да им помогнете да реше оне најчешће дилеме и правилно поступе у ситуацијама у којима није лако знати шта је право решење. Написали сте и један приручник за васпитаче. Како сте дошли на идеју да напишете књигу посвећену наставницима?

Оно што ме је подстакло да напишем приручник за наставнике под називом Ефикасни приступи проблемским ситуацијама у школи, као и код књиге намењене васпитачима, била су искуства са семинара. Током десетак година, колико држим семинаре за запослене у васпитнообразовним установама, уверила сам се да је наставницима потребна подршка у односу на неке свакодневне проблемске ситуације с којима се суочавају, а у односу на које нису имали претходно стечена знања. Те ситуације су бројне и односе се на свакодневне проблеме с којима се наставници сусрећу на послу: на то како комуницирати са „тешким родитељима“, оним који су или незаинтересовани и неукључени, или имају нереалне захтеве, или су вербално, па и физички агресивни; како ефикасније дисциплиновати ученике; како их мотивисати; како приступати ситуацијама вршњачког насиља; како промовисати вредности толеранције и међусобног уважавања.

Да ли сматрате да је данас код нас клима таква да је васпитна улога школе отишла у други план и да школе и наставници полазе од тога да „све иде из куће“?

Наставницима није нимало лако да, поред образовног приступа, спроводе и оне васпитне јер су често управо у том домену остављени да се сналазе како знају и умеју. Проблем им најчешће представља изостанак одговарајуће сарадње с родитељем, који је кључна особа у процесу васпитавања детета. Ако однос и сарадња наставника и родитеља нису добри, много се теже постижу циљеви у васпитању од којих ће дете имати добробит. Зато је веома важно омогућити родитељима и наставницима да, пре свега, што успешније комуницирају, а онда и сарађују. Овај приручник је у значајној мери, управо као и семинари које одржавамо, усмерен на оснаживање наставника ради ефикасније сарадње с родитељима.

Фото: Милош Лужанин

Како је конципиран приручник Ефикасни приступи проблемским ситуацијама у школи?

Приручник је конципиран тако да је у потпуности лишен било каквих теоријских садржаја. У њему су наведени примери конкретних проблемских ситуација, за које се потом даје кратко објашњење о ефикасном и неефикасном понашању наставника у датој ситуацији. Поред кратког објашњења, дат је и конкретан савет. Мислим да је важно напоменути да ниједна од приказаних проблемских ситуација, а има их шездесет, није измишљена, већ су се све одиграле управо онако како су описане. Ситуације су груписане према областима, а то су и наслови поглавља: Полазак у школу и адаптација, Дете у одељењу, Вршњачко насиље, Комуникација с родитељима, Комуникација с колегама, Конфликтне ситуације и Кризне ситуације и безбедност. Највећи број описаних проблемских ситуација, чак трећина од укупног броја, сврстана је у поглавље под насловом Комуникација с родитељима.

Loader Loading...
EAD Logo Taking too long?

Reload Reload document
| Open Open in new tab

Download [752.93 KB]

Кроз књигу сте обрадили различите ситуације и проблеме с којима се наставници сусрећу. Од неких које бисмо назвали баналним до оних озбиљнијих. Постоји ли неки универзалан савет наставницима кад је реч о комуникацији с родитељима? Нешто што би могло да „превенира“ већину потенцијалних проблема?

Тешко је дати универзални савет јер се сви наставници, сва деца и сви родитељи међусобно разликују. Ипак, ако бих морала да издвојим нешто што је универзално важно, то је потреба за уважавањем структуре.

Правила која су дефинисана, а која се односе на различите аспекте рада у школи – поступање у случајевима насиља или рад с децом и томе слично – као ни било која друга правила, нису савршена, али представљају основу и дату структуру. Важно је да их наставници познају и да их се придржавају, али и да инсистирају на томе да ова правила поштују и ученици и родитељи. Комуникација у школи подразумева та правила јер наставници, родитељи и деца нису у неком приватном односу, где сами одлучују о томе шта је у реду, а шта није. Понекад је потребно све учеснике у овој врсти комуникације и сарадње на то подсетити.

Ако, на пример, родитељ сматра да је сасвим у реду да његово дете повремено удари неког другара и то објашњава било каквим разлозима (Мушкарци су… То је нормално… И ја сам се тукао па, шта ми фали?! Он је бик у хорскопу итд.), важно је подсетити га да он има право на своја уверења, без обзира на то каква су, али да у школи важе одређена правила и да одређено понашање повлачи одређене последице. Наша лична уверења ту нису од важности. Доследност у поштовању правила може нам свима значајно олакшати рад и сарадњу.

Сведоци смо заиста озбиљних инцидената у школама. Док једни тврде да је свега тога било и пре 30 година, само се није толико о томе говорило, други сматрају да су деца данас добила права која им не припадају. Какав је Ваш став о томе и која то права деца имају, а не би требало?

Погрешно је мислити да деца данас имају више права и да је то штетно. Не знам како би неко могао да сматра штетним то да деца имају право да се физички не кажњавају и не омаловажавају! Проблем настаје ако имамо уверење да деца због тога имају сва права и да је деци све дозвољено, па избегавамо да се бавимо постављањем граница.

Сматрам да је замка у коју родитељи често упадну став да су дисциплиновање детета и постављање граница непотребна фрустрација, па желе да се о свему договарају с дететом, да бесконачно објашњавају, очекујући да се дете са сваком постављеном границом сагласи. Такви родитељи ће често на наставнике вршити притисак да се и они тако понашају према детету, што, наравно, никоме неће чинити добро.

Деца сигурно некада неће бити срећна због граница које им се поставе. Ипак, веома је важно да се границе и захтеви пред дете постављају, али на ненасилан начин. Наставник свакако има могућности и права да се бави и васпитавањем ученика и да поставља границе онда када је то потребно.

Управо је комуникација с родитељима у неким проблемским ситуацијама и понекад недовољна подршка директора и педагошке службе извор стреса код наставника. Ви као наставник урадите све како треба, али ако је родитељ неко „важан“, Ваше професионално мишљење и интегритет престају да буду на првом месту. Како се у таквим ситуацијама изборити?

Упорним и доследним инсистирањем на правилима. Често на семинарима кажем наставницима да се њихова комуникација одвија у одређеним условима – они нису зашли у дневни боравак родитеља, нити су родитељи дошли у њихову кућу. Приватне односе можемо одржавати онако како нама одговара. Школска средина, међутим, подразумева одређена правила, а та правила важе за све: не само за наставнике већ и за ученике, стручне сараднике, директоре, па и родитеље. Родитељи имају одређене обавезе – да се понашају на одговарајући начин у комуникацији и да буду укључени у сарадњу у вези са својим дететом – без обзира на то да ли су „важни“ или нису.

Коначно, стрес је саставни део наставничког посла. На који начин би се требало борити с њим и колико је важно да пронађемо свој „вентил“ како бисмо сачували здравље?

Брига о себи је веома важна. Најважнија особа која ће се о нама добро бринути јесмо ми сами. Наставници су често склони томе да уђу у синдром сагоревања на послу. Зато је битно да знају шта јесте њихов посао, а шта није. Они се често троше на размишљања о томе зашто се неко понаша на одређен, неодговарајући начин, како да промене нечија уверења, да ли је родитељ (директор, психолог…) задовољан њима или није, зашто се неко на њих љути итд. Мислим да је важно да се усредсреде на свој посао и на то како да буду ефикаснији уместо да покушавају да утичу на нешто на шта немају утицаја. Не можемо знати зашто неко, на пример родитељ, има одређена уверења, зашто се осећа на одређен начин, зашто примењује одређене васпитне приступе са својим дететом и на то не можемо утицати. Свако има право на сопствена осећања и сопствена уверења, каква год да су она, а на наставницима није да се нечим таквим оптерећују, већ да буду доследни у томе да понашање родитеља, али и њих самих, треба да буде у складу са улогом у којој се налазе.

Исто тако, не постоји разлог због којег наставник треба увек да буде доступан, да викендом или у десет сати увече одговара на позиве или поруке или да га родитељи редовно сачекују у ходнику мимо термина отворених врата. Важно је да наставник који се тако понаша схвати да он сам омогућује и допушта пробијање граница у комуникацији.

Ако вас родитељ зове у десет увече како би питао шта дете има за домаћи, сетите се да нисте дежурни хирург у операционој сали. Чак и тај хирург ради само онда када је дежуран. Када није, он не ради. Зашто бисте ви стално били дежурни? Будите свесни тога да, поред посла, имате и други део живота и да сте потребни и својој породици и пријатељима. Коначно, потребни сте и самима себи. Зато се брините о себи!