Ako ste roditelj koji želi da uči i da se edukuje na srpskom jeziku možete pronaći desetine zaista kvalitetnih i korisnih priručnika koji će vam pomoći da roditeljstvu pristupite na najbolji i najefikasniji način uz minimum stresa. Međutim, ako ste slučajno i nastavnik koji takođe ima veliku i važnu ulogu u vaspitno-obrazovnom procesu, nećete pronaći mnogo literature na srpskom jeziku na ovu temu.
Imajući to na umu, Nevena Lovrinčević, klinički psiholog sa 30 godina iskustva, autor nekoliko priručnika za roditelje i vaspitače, kao i više akreditovanih seminara za nastavnike, napisala je, u svom stilu, pravi vodič za prosvetne radnike koji nosi naziv Efikasni pristupi problemskim situacijama u školi. Tu će nastavnici naučiti kako da reaguju u sasvim konkretnim situacijama sa kojima se susreću, koji su to pristupi pogrešni, a koji su ispravni.
Nevena Lovrinčević će, na ovu temu, održati i vebinar za nastavnike i to u sredu, 5. aprila 2023, u 19 h.
Vebinar je besplatan i biće održan pomoću aplikacije „Zoom“.
Ukoliko želite da učestvujete, možete se prijaviti OVDE, a na dan održavanja vebinara dobićete link za pristup.
Sa Nevenom razgovaramo o samom priručniku, problemima sa kojima se nastavnici susreću u svakodnevnom poslu i o tome kako efikasno komunicirati sa roditeljima učenika, ali i sa samim učenicima.
Do sada je većina knjiga koje ste napisali posvećena roditeljima, s ciljem da im pomognete da reše one najčešće dileme i pravilno postupe u situacijama u kojima nije lako znati šta je pravo rešenje. Napisali ste i jedan priručnik za vaspitače. Kako ste došli na ideju da napišete knjigu posvećenu nastavnicima?
Ono što me je podstaklo da napišem priručnik za nastavnike pod nazivom Efikasni pristupi problemskim situacijama u školi, kao i kod knjige namenjene vaspitačima, bila su iskustva sa seminara. Tokom desetak godina, koliko držim seminare za zaposlene u vaspitnoobrazovnim ustanovama, uverila sam se da je nastavnicima potrebna podrška u odnosu na neke svakodnevne problemske situacije s kojima se suočavaju, a u odnosu na koje nisu imali prethodno stečena znanja. Te situacije su brojne i odnose se na svakodnevne probleme s kojima se nastavnici susreću na poslu: na to kako komunicirati sa „teškim roditeljima“, onim koji su ili nezainteresovani i neuključeni, ili imaju nerealne zahteve, ili su verbalno, pa i fizički agresivni; kako efikasnije disciplinovati učenike; kako ih motivisati; kako pristupati situacijama vršnjačkog nasilja; kako promovisati vrednosti tolerancije i međusobnog uvažavanja.
Da li smatrate da je danas kod nas klima takva da je vaspitna uloga škole otišla u drugi plan i da škole i nastavnici polaze od toga da „sve ide iz kuće“?
Nastavnicima nije nimalo lako da, pored obrazovnog pristupa, sprovode i one vaspitne jer su često upravo u tom domenu ostavljeni da se snalaze kako znaju i umeju. Problem im najčešće predstavlja izostanak odgovarajuće saradnje s roditeljem, koji je ključna osoba u procesu vaspitavanja deteta. Ako odnos i saradnja nastavnika i roditelja nisu dobri, mnogo se teže postižu ciljevi u vaspitanju od kojih će dete imati dobrobit. Zato je veoma važno omogućiti roditeljima i nastavnicima da, pre svega, što uspešnije komuniciraju, a onda i sarađuju. Ovaj priručnik je u značajnoj meri, upravo kao i seminari koje održavamo, usmeren na osnaživanje nastavnika radi efikasnije saradnje s roditeljima.
Kako je koncipiran priručnik Efikasni pristupi problemskim situacijama u školi?
Priručnik je koncipiran tako da je u potpunosti lišen bilo kakvih teorijskih sadržaja. U njemu su navedeni primeri konkretnih problemskih situacija, za koje se potom daje kratko objašnjenje o efikasnom i neefikasnom ponašanju nastavnika u datoj situaciji. Pored kratkog objašnjenja, dat je i konkretan savet. Mislim da je važno napomenuti da nijedna od prikazanih problemskih situacija, a ima ih šezdeset, nije izmišljena, već su se sve odigrale upravo onako kako su opisane. Situacije su grupisane prema oblastima, a to su i naslovi poglavlja: Polazak u školu i adaptacija, Dete u odeljenju, Vršnjačko nasilje, Komunikacija s roditeljima, Komunikacija s kolegama, Konfliktne situacije i Krizne situacije i bezbednost. Najveći broj opisanih problemskih situacija, čak trećina od ukupnog broja, svrstana je u poglavlje pod naslovom Komunikacija s roditeljima.
Loading...
Reload document 
Open in new tab Kroz knjigu ste obradili različite situacije i probleme s kojima se nastavnici susreću. Od nekih koje bismo nazvali banalnim do onih ozbiljnijih. Postoji li neki univerzalan savet nastavnicima kad je reč o komunikaciji s roditeljima? Nešto što bi moglo da „prevenira“ većinu potencijalnih problema?
Teško je dati univerzalni savet jer se svi nastavnici, sva deca i svi roditelji međusobno razlikuju. Ipak, ako bih morala da izdvojim nešto što je univerzalno važno, to je potreba za uvažavanjem strukture.
Pravila koja su definisana, a koja se odnose na različite aspekte rada u školi – postupanje u slučajevima nasilja ili rad s decom i tome slično – kao ni bilo koja druga pravila, nisu savršena, ali predstavljaju osnovu i datu strukturu. Važno je da ih nastavnici poznaju i da ih se pridržavaju, ali i da insistiraju na tome da ova pravila poštuju i učenici i roditelji. Komunikacija u školi podrazumeva ta pravila jer nastavnici, roditelji i deca nisu u nekom privatnom odnosu, gde sami odlučuju o tome šta je u redu, a šta nije. Ponekad je potrebno sve učesnike u ovoj vrsti komunikacije i saradnje na to podsetiti.
Ako, na primer, roditelj smatra da je sasvim u redu da njegovo dete povremeno udari nekog drugara i to objašnjava bilo kakvim razlozima (Muškarci su… To je normalno… I ja sam se tukao pa, šta mi fali?! On je bik u horskopu itd.), važno je podsetiti ga da on ima pravo na svoja uverenja, bez obzira na to kakva su, ali da u školi važe određena pravila i da određeno ponašanje povlači određene posledice. Naša lična uverenja tu nisu od važnosti. Doslednost u poštovanju pravila može nam svima značajno olakšati rad i saradnju.
Svedoci smo zaista ozbiljnih incidenata u školama. Dok jedni tvrde da je svega toga bilo i pre 30 godina, samo se nije toliko o tome govorilo, drugi smatraju da su deca danas dobila prava koja im ne pripadaju. Kakav je Vaš stav o tome i koja to prava deca imaju, a ne bi trebalo?
Pogrešno je misliti da deca danas imaju više prava i da je to štetno. Ne znam kako bi neko mogao da smatra štetnim to da deca imaju pravo da se fizički ne kažnjavaju i ne omalovažavaju! Problem nastaje ako imamo uverenje da deca zbog toga imaju sva prava i da je deci sve dozvoljeno, pa izbegavamo da se bavimo postavljanjem granica.
Smatram da je zamka u koju roditelji često upadnu stav da su disciplinovanje deteta i postavljanje granica nepotrebna frustracija, pa žele da se o svemu dogovaraju s detetom, da beskonačno objašnjavaju, očekujući da se dete sa svakom postavljenom granicom saglasi. Takvi roditelji će često na nastavnike vršiti pritisak da se i oni tako ponašaju prema detetu, što, naravno, nikome neće činiti dobro.
Deca sigurno nekada neće biti srećna zbog granica koje im se postave. Ipak, veoma je važno da se granice i zahtevi pred dete postavljaju, ali na nenasilan način. Nastavnik svakako ima mogućnosti i prava da se bavi i vaspitavanjem učenika i da postavlja granice onda kada je to potrebno.
Upravo je komunikacija s roditeljima u nekim problemskim situacijama i ponekad nedovoljna podrška direktora i pedagoške službe izvor stresa kod nastavnika. Vi kao nastavnik uradite sve kako treba, ali ako je roditelj neko „važan“, Vaše profesionalno mišljenje i integritet prestaju da budu na prvom mestu. Kako se u takvim situacijama izboriti?
Upornim i doslednim insistiranjem na pravilima. Često na seminarima kažem nastavnicima da se njihova komunikacija odvija u određenim uslovima – oni nisu zašli u dnevni boravak roditelja, niti su roditelji došli u njihovu kuću. Privatne odnose možemo održavati onako kako nama odgovara. Školska sredina, međutim, podrazumeva određena pravila, a ta pravila važe za sve: ne samo za nastavnike već i za učenike, stručne saradnike, direktore, pa i roditelje. Roditelji imaju određene obaveze – da se ponašaju na odgovarajući način u komunikaciji i da budu uključeni u saradnju u vezi sa svojim detetom – bez obzira na to da li su „važni“ ili nisu.
Konačno, stres je sastavni deo nastavničkog posla. Na koji način bi se trebalo boriti s njim i koliko je važno da pronađemo svoj „ventil“ kako bismo sačuvali zdravlje?
Briga o sebi je veoma važna. Najvažnija osoba koja će se o nama dobro brinuti jesmo mi sami. Nastavnici su često skloni tome da uđu u sindrom sagorevanja na poslu. Zato je bitno da znaju šta jeste njihov posao, a šta nije. Oni se često troše na razmišljanja o tome zašto se neko ponaša na određen, neodgovarajući način, kako da promene nečija uverenja, da li je roditelj (direktor, psiholog…) zadovoljan njima ili nije, zašto se neko na njih ljuti itd. Mislim da je važno da se usredsrede na svoj posao i na to kako da budu efikasniji umesto da pokušavaju da utiču na nešto na šta nemaju uticaja. Ne možemo znati zašto neko, na primer roditelj, ima određena uverenja, zašto se oseća na određen način, zašto primenjuje određene vaspitne pristupe sa svojim detetom i na to ne možemo uticati. Svako ima pravo na sopstvena osećanja i sopstvena uverenja, kakva god da su ona, a na nastavnicima nije da se nečim takvim opterećuju, već da budu dosledni u tome da ponašanje roditelja, ali i njih samih, treba da bude u skladu sa ulogom u kojoj se nalaze.
Isto tako, ne postoji razlog zbog kojeg nastavnik treba uvek da bude dostupan, da vikendom ili u deset sati uveče odgovara na pozive ili poruke ili da ga roditelji redovno sačekuju u hodniku mimo termina otvorenih vrata. Važno je da nastavnik koji se tako ponaša shvati da on sam omogućuje i dopušta probijanje granica u komunikaciji.
Ako vas roditelj zove u deset uveče kako bi pitao šta dete ima za domaći, setite se da niste dežurni hirurg u operacionoj sali. Čak i taj hirurg radi samo onda kada je dežuran. Kada nije, on ne radi. Zašto biste vi stalno bili dežurni? Budite svesni toga da, pored posla, imate i drugi deo života i da ste potrebni i svojoj porodici i prijateljima. Konačno, potrebni ste i samima sebi. Zato se brinite o sebi!