U dolini Anda živelo je jedno miroljubivo pleme. Jednog dana grupa pljačkaša napala je selo. Razorili su selo u potpunosti. Otuđiše sve što nađoše. U otetom plenu našlo se i jedno dete. Da bi sigurno pobegli iz sela povedoše ga sa sobom u planinu.
Pleme je bilo nemoć. Morali su sačekati da se malo udalje, pa da krenu za njima. Kenuli su, ali na putu ne nađoše nikakve tragove. Tražili su po planinama. Uzalud. Ni traga nije bilo. Pretražili su sve. Skoro. Nisu mogli da se popnu uz jednu liticu. Naprosto je bilo nemoguće se popeti. Prolazili su dani a o malom dečaku nije bilo ni traga.
Vidjevši da su potpuno nemoćni, prestali su sa potragom. Tužni i razočarani, nakon poslednje potrage vratiše se u selo.
Dok su silazili, ugledaše dečakovu majku kako silazi ni ‘nemoguću’ litici sa dečakakom u naručju. Svi su bili srećni. Napokon su ga našli. Kada su stigli maka i dečak, seljani je upitaše kako joj je uspelo da se popne uz tu liticu.?
Pogledala ih je, pa svoje malo veselo dete, te reče:
“Nije to bilo vaše dijete.”
Biti majka znači učiti o snagama koje niste znali da imate i doživeti strahove za koje niste znali da postoje.
