Задњих месеци се увелико пише и полемише око недостатка стручног кадра за рад у школама, у Србији, и чињеници да је све мање интересовање кандидата за упис на наставничке факултете. Овогодишњи уписни рокови на наставничким факултетима потврђују „горку“ истину да у школама у Србији за неколико година неће имати ко да ради, или ће нам децу подучавати некомпетентни и нестручни наставници.
Разлога за такво стање има више, а најчешће се наводе дугогодишња деградација наставничке професије и законом уништен ауторитет наставника; све већа права ученика, родитеља, директора, Министарства просвете и њихових служби и челника локалних самоуправа у школама, а све мања права уз веће обавезе наставника који су у непосредној настави са децом; лош материјални статус просветних радника; све већа интересовања и усмерења младих ка савременим наукама које доносе бржу и бољу зараду, као и већу могућност за рад у иностранству (пре свих ИКТ смерови); дугогодишње избегавање препознавања и решавања наведеног проблема од стране државних институција, пре свега МПНТР-а; индолентан однос наставничких факултета и универзитета према овом проблему, као да се њих то не тиче итд.
Додатни проблем представља и квалитет кандидата који уписују наставничке факултете јер да би одржали групе и статус својих запослених, у другом или трећем уписном кругу факултети уписују кандидате са минималним бројем бодова, који су отпали на другим факултетима. Иако мали број таквих студената заврши уписани факултет, питање је и они који успеју у томе, колико ће својом стручношћу и посвећеношћу послу којим се баве допринети успешном образовању младих.
Сви могу да предају све!
У многим школама, због недостатка стручног кадра, данас већ „сви могу да предају све“. Тако нам математиком децу подучава наставник географије, историје, физике или особа са завршеним менаџментом; ликовно предаје наставник географије или музичког; физику наставник хемије или учитељица; информатику особе са завршеном школом рачунара или ИТ курсом, као и многи наставници других предмета који немају пун фонд часова, а који поседују основну информатичку писменост, а технику и технологију економиста или свршени музиколог. У мањем месту, на југу Србије, наставник физичког, је поред свог предмета, предавао физику и хемију у својој школи. Недостатак стручног кадра се осећа и код многих других предмета, као што су хемија и страни језици.
Студенти и пензионери, добро дошли у школе!
У потрази за дефицитарним кадром, многи директори школа, у већим градовима, су приморани да, за потребе наставе, ангажују неког од студената завршних година струковних факултета, док они срећнији успевају да убеде наставнике који одлазе у пензију да наставе са радом по уговору о делу. Многи, немоћни да нађу стручну замену, како настава не би трпела, запошљавају нестручна лица, користећи члан закона који каже да „Уколико школа не може да нађе неко стручно лице, може да ангажује лице које не испуњава услове до 60 дана или до преузимања са листе технолошких вишкова“.
НАТ у инат!
Поред Министарства просвете, науке и технолошког развоја које утврђује и води политику у свом ресору урачунавајући и политику образовања наставног кадра на високошколским установама, битну улогу у том сегменту има и Национални савет за високо образовање и Национално акредитационо тело (НАТ), односно Национално тело за акредитацију и проверу квалитета у високом образовању које образује Влада РС.
Колико Национално акредитационо тело утиче на будуће школовање наставног кадра и уопштено опстанак појединих програма и наставних предмета у основној школи говори и следећи пример.
Предмети техника и технологија и информатика и рачунарство последњих деценија пролазе кроз континуиране реформске промене које природно проистичу из брзог темпа техничко технолошког развоја. То су брзе промене које поред иновирања програма наставе и учења и стручног усавршавања наставника подразумевају и усклађивање програма струковних студија на факултетима који образују будуће наставнике технике и информатике са дугорочним потребама у школама. Технички факултети у Чачку и Зрењанину, поред Педагошког факултета у Врању у нешто мањем обиму, једини су факултети у Србији који су школовали наставни кадар за извођење наставе технике и технологије и информатике (ПМФ школује наставнике математике и информатике). У прошлој години акредитације на високошколским установама, Технички факултет у Чачку није ушао у процес акредитације за студијски програм професора технике и технологије и информатике јер се за тај образовни профил задњих неколико година пријављивао веома мали број будућих студената, док је Технички факултет „Михајло Пупин“ у Зрењанину, поднео документацију за акредитацију програма Мастер академских студија – Информатика, техника и технологија у образовању, који је одбијен. Како је задњих година приметан велики недостатак стручног кадра за извођење наставе технике и технологије и информатике, одбијањем акредитације овог јединог студијског мастер програма, ове предмете, за коју годину, неће имати ко да предаје. Одбијање ове акредитације и не треба да чуди, ако знамо да у Комисији за акредитацију и проверу квалитета (КАПК) наведене акредитације, од 15 чланова само троје се могу колико-толико сматрати компетентним за наведене области, од осталих ту су: хирург, гинеколог, специјалиста клиничке биохемије, проф. Факултета драмских уметности, економиста, проф. Филолошког факултета итд. Поставља се питање: По којим критеријумима Управни одбор Националног акредитационог тела именује чланове Комисије за акредитацију и проверу квалитета (КАПК), или то уопште није битно, пошто иста скоро увек само препише и потврди мишљење Рецензентске комисије, чији председник је у наведеном случају професор конкурентског факултета.
Како даље, а да не буде исто или горе?
Узроци и последице оваквог стања са школовањем будућег наставног кадра су годинама понављани и добро познати. О могућностима превазилажења настале ситуације око недостатка наставног кадра било је више предлога мера које треба предузети, углавном од стране појединаца, синдиката, наставничких удружења итд.
Ових дана је и Национални просветни савет о томе расправљао на молбу министра просвете Бранка Ружића. Огласили су се и директори средњих школа, као и седам факултета Београдског универзитета који школују наставни кадар.
У овом тексту биће изнета сублимација већ познатих предлога мера за превазилажење настале ситуације, као и неких нових идеја које сам приложио на поменутој седници НПС-а.
Како је главни изговор кандидата за избегавање уписа на наставничке факултете мале плате у просвети, Влада РС заједно са Министарством просвете, науке и технолошког развоја и Министарством финансија под хитно треба да донесе одлуку о већем издвајању средстава за просвету и платформу о планском и значајном повећању примања просветних радника. Поред већег државног издвајања за просвету, испитати могућност конкурисања код приступних фондова ЕУ за добијање бесповратних наменских средстава искључиво за подизање стандарда просветних радника, како је то иначе урађено у Бугарској.
Обезбедити тзв. „кадровске станове“ за просветне раднике који заснују стални радни однос у просвети или, уколико је то прескупо за државу, омогућити им додатне олакшице за решавање стамбеног питања, нпр. повољне кредите уз бесповратну уплату учешћа за исти у висини четвртине од вредности стана.
Растеретити наставнике од сувишних административних захтева, као и предузети одређене промотивне и законске мере с циљем побољшања угледа наставничке/професорске професије.
Обавезати Министарство просвете да прикупи податке од школа и направи детаљну анализу о броју наставника који имају одговарајућу стручну спрему за посао који обављају код предмета који недостају школама (по предметима), броју наставника који раде у школама, а немају одговарајућу стручну спрему за тај посао (по предметима), и броју наставника који у следећих пет година одлази у пензију (по предметима). На основу те урађене анализе, обавезати локалне самоуправе да стипендирају младе који се одлуче да упишу наставничке смерове на факултетима.
Сви студенти који упишу неки од наставничких смерова треба да добију стипендије, бесплатан смештај у студентским домовима, као и обезбеђен посао по завршетку студија уз обавезу да по завршетку студирања раде у школама у одређеном временском периоду.
Студенте који студирају наставничке смерове треба ослободити плаћања школарине, а држава факултетима треба да рефундира те трошкове.
Факултетима који школују наставни кадар који је дефицитаран, доделити посебан статус за те катедре, као што су доношење решења о одобравању акредитације по скраћеном поступку и бесплатну акредитацију за те смерове.
У неком прелазном периоду, од неколико година, треба размотрити могућност да факултети израде скраћене програме студирања на дефицитарним наставничким смеровима, што подразумева смањен укупан број испита и време студирања за једну годину.
Обезбедити могућност преквалификације факултетски образованим особама који желе да раде у школама, на наставничким факултетима.
Уместо закључка!
Поред факултета у Београду, неопходно је оглашавање и осталих факултета у Србији који школују наставнички кадар, као и свих релевантних институција и удружења у држави, по овом питању, и то: Српске академије наука, Министарства просвете, науке и технолошког развоја, Националног савета за високо образовање, Савета универзитета, Удружења родитеља и др. Само заједничким деловањем свих наведених институција и удружења могуће је спречити тотални суноврат Српске просвете и Српског школства.
Мере за превазилажење недостатка стручног кадра за рад у школама биће донете, неке ће бити и реализоване, али све ће то бити узалуд ако се просветним радницима не омогући да самостално раде посао за који су се школовали, без туторства и притисака са стране, без сувишне администрације, без свакодневне промене прописа који им намећу додатне обавезе, без сувишних права родитеља и ученика, без сувишних инспекција и надзора, како би се максимално посветили настави и ученицима и на тај начин наставничкој професији вратили изгубљени ауторитет, а ученицима адекватно знање.
Аутор: Проф. Зоран Д. Лапчевић,
члан Националног просветног савета,
Друштво педагога техничке културе Србије