Кад боље размислим, “није моје да се мешам“ је проверено један од најбржих начина да некоме упропастите дан, недељу, годину, а понеки пут и живот. Ма, два живота.
Знате оно – није моје да се мешам, ти упиши ту твоју академију, али да знаш да се од цртања нико није ‘леба најео. Живот је озбиљна појава, драга моја. Гледај од чега ћеш да плаћаш рачуне сутра. Не живи се од уметности. И где ћеш у тим исцепаним фармеркама? С ким? Опет с њом? Што не нађеш лепо неку нормалну девојчицу па да се дружиш? Знам ја? Живи само с бабом, иде куд хоће, враћа се кад хоће… Нису ту чиста посла, ја да ти кажем.
Није моје да се мешам, али можда би ти боље стајала краћа коса. И само да знаш, онај бивши ти је био много бољи од овог. Ал’ добро. Сама пала, сама се убила. А и та сукња ти, брате, нешто пократка, све ти се задиже кад ходаш, навуци то мало, да ти дам ја ону моју, да се пресвучеш? А што се ти не офарбаш у плаво.? Уопште ниси дебела. Ништа не једеш. Ако тако наставиш – упропастићеш и то мало здравља. И што не завежеш косу, лепше ти је. Није да бројим, ал’ то ти је пета. И где ћеш сад, видиш ли која су доба?
Није моје да се мешам, али ова венчаница ти баш лепо стоји, боље од оне. Мислим, то је твој дан, ти како хоћеш, ја само кажем… А што не бисмо додали мало ружа? Много волим руже, ти не? Како неко може да не воли руже, руже су тако један племенит цвет. Како то мислиш – нема народњака? Па шта ће да свирају? Уз шта ће народ да игра? Јесте, то је твоја свадба, али ваљда се нешто и ја питам… Кол’ко су ставили у коверту? Само?! Срам их било. Зна се колико нас је коштала столица. Ја да се питам, ја их не бих ни звала, ето.
Није моје да се мешам, ал’ какво је то име за дете? Ко се још данас зове тако? Нисте могли да смислите неко лепше, наше име, а не… Како уопште да јој тепам сутра? Наравно да имаш млека, само си лења, лакше ти је да јој гурнеш флашицу. И само је ти навикавај да спава с вама, нећеш је истерати из кревета до седме године, после. Пусти нек’ плаче, од тога јачају плућа. И ти си плакала, па шта ти фали данас? Ништа.
Да не помислиш да се мешам, али зашто не упишеш малу на енглески? Шта чекате? Кад крене у школу – биће касно. Данас ти се деца већ рађају паметна. И како је то пушташ да се игра у песку, знаш ли шта све ту има? Није ваљда да ти се ваља тако по поду? Није да ти сад ја ту нешто вирим кроз кључаоницу, али рече ми Нада да си је јуче пресвукла тек у десет.
Није моје да се мешам, али што то не сецкаш на ситније комаде? Мислим, ти како хоћеш, али некад се знало како се гости дочекују, а не ко данас – све нешто на чачкалицу. Ту куповну питу ти неће нико ни погледати. Да не буде да само ја нешто звоцам, али неко би се могао увредити због тих пластичних тањира. Шта ти је донела? Како ништа? Па знам да је ниси звала због поклона, али ваљда се зна неки ред… А не тако, празних руку. Бар двеста грама кафе да донесе, кило коцке… Реда ради.
И није моје да се мешам, ал’ шта сте наврли за тај стан. Има лепих станова и у нашем крају. Ко да морате тако далеко да идете… Мислим, ваш живот – ваша ствар… ал’ сутра да ми нешто буде, кога да зовем? Могли сте узети онај изнад мене, шта би вам фалило? Само да се окречи… Били би ми близу. Ал’ ко да неко данас слуша старије… А ваљали смо вам кад се давало учешће. Није некад све ни у тим квадратима… Ко да је мене неко питао за комоцију… Не, не, да ме погрешно не разумете – ништа ја не мислим, само кажем.
Није да се ја ту сад нешто мешам у ваше планове, али зашто идете на море, поред оволике ширине? Што не дођете лепо на село, да седимо заједно? Ништа вас не би коштало… Откад то лекари преписују море? Што га мени нико никад није преписао? Па да, ви младе мајке, све знате најбоље. Све то у оним књигама вашим пише, је л’ да? И не би јој руке отпале да је опрала ове шоље… У тим годинама, ја нисам дала свекрви прстом да мрдне… Што одма идете? Могли сте да преспавате, имамо и ми кревета исто… И нешто ти овом детету смрди косица, јеси ти то купала скоро? Што плачеш сад, шта ти је? Па, нисам ја мислила ништа лоше.. Ја то из најбоље намере… О, боже…
И мислим, није моје да се мешам, ал’ ако би могло како да се не мешамо толико, а? Да нам то вирење у туђе животе, туђе шерпе, новчанике и кревете не буде баш национални спорт број један? Па да се, за промену, мало бавимо собом? Шта кажете, је л’ да да би било баш супер?
Текст: Даниела Бакић