Kako odgojiti uspešno dete: Nije strašno ako vas vidi da plačete

12 jula, 2020

Svaki roditelj želi da njegovo dete odraste u uspešnu i ispunjenu osobu. No vaše je dete samo dete. Ponekad je povređeno, ponekad preterano reaguje, ponekad plače, baca se po podu i viče.

Kako biste trebali postupiti u takvoj situaciji? Dve su mogućnosti:

Opcija prva: Pohitate do deteta i ponudite mu utehu. Što time želite postići? Dati detetu do znanja da može uvek računati na vašu pomoć, što god da se desi. Time takođe kratkoročno olakšavate i sebi.

Opcija druga: Zadržite određeni razmak, iako budno pazite da se nije nešto ozbiljno dogodilo, no istovremeno puštate dete da samo iznađe izlaz iz situacije u kojoj se našlo.

Oba predloga zvuče razumno, zar ne? No mauka nema dilema oko toga koja od ovih metoda će doista omogućiti vašem detetu da se razvije u jaku i uspešnu osobu.

Drugim rečima, jedna od ovih metoda ispravna je i korisna, a druga potpuno pogrešna. Evo pojašnjenja.

Metoda ‘pusti ga da otrpi’
Ova metoda nije lišena kontroverzi i o njoj se puno raspravlja. Danas živimo u kulturi straha: straha od boli, straha od stranaca, straha od neuspeha, a naša su deca zapravo najveće žrtve. Želimo ih zaštititi od svega i osigurati da budu sretni i sigurni, no tako zapravo kreiramo generaciju dece koja ne zna misliti za sebe.

Umesto toga neki psiholozi preporučuju da ponekad pustite dete da otrpi i ponekad ne uspije u svojem naumu kako bi naučili reagovati poput odraslih i zrelih ljudi.

Zvuči smisleno, zar ne? Međutim, još nešto valja uzeti u obzir.

Metoda ‘uvek sam tu za tebe’

Kao odgovor na prethodnu metodu, druga grupa psihologa posomatrala je konkretne slučajeve kako bi utvrdili koja je od dve ponuđene metoda bolje.

Rezultati su bili i više nego jasni: metoda ‘uvek sam tu za tebe’ pokazala se puno boljom i učinkovitijom nego što bismo isprva pomislili.

Psihologinja Nansy Eisenberg sa Univerziteta Arizona ustanovila je da roditelji koji na emocije svoje dece odgovaraju na način da im pružaju utehu, češće uspevaju odgojiti decu koja bolje vladaju društvenim veštinama i koja su bolje prilagođena nego oni roditelji koji govore deci da samo preteruju ili čak kažnjavaju ako se razljute ili uznemire.

U svojoj je studiji profesorica Eisenberg takođe otkrila da studenti koji su rekli da su ih majke kažnjavale dok su bili mali često imaju problema s kontroliranjem ljutnje nego oni studenti koji su od svojih majki dobijali samo podršku.

Profesorica naglašava i da se to pretežno odnosi na dečake, dok devojčice koje majke nisu tešile u detinjstvu kasnije imaju problema s kontroliranjem besa samo ako niti u kasnijoj dobi nisu s majkama imale blizak odnos.

Ovome u prilog govori i jedna studija iz 1983. koja kaže da deca koja su s roditeljima imala blizak odnos i prema kojima su se roditelji odnosili s puno topline, pažnje i brige vrlo rano u životu, kasnije nisu bila toliko nametljiva i zahtevna kao ona deca čiji su roditelji zadržavali odmak i oklijevali u pružanju podrške.

Presuda nauke
Znači li to da uvek trebate trčati čim vaše dete zaplače i biti uz njih dok više ne budu imali suza?

Ne, naravno da ne. No kažete li im da jednostavno otrpe što god da im se događa, učinićete više štete nego koristi.

‘Deca moraju vežbati izražavati emocije i naučiti kako se nositi s njima. To će ih učiniti otpornijima na sve nedaće’, kaže razvojna psihologinja Asle Soderlund. ‘Zlatno je pravilo da emocije nikad nisu neprijatelj, koliko god ponekad bile preterane.’
Takođe je važno biti deci dobar primer, a to znači pokazati im da i vi ponekad izgubite kontrolu nad svojim emocijama.

‘Svi ponekad izgube kontrolu, no to nikako ne znači da su i nasilni. Deca uče ploviti kroz ovaj ludio svet tako što vas gledaju pa može ponekad biti dobro da vas vide kako plačete ili se ljutite’, kaže Soderlund.

Izvor:jutarnji

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama