Предлог да се на дневни ред Скупштине Србије уврсти и Предлог измена закона о социјалној заштити који се односи на статус Родитељ-Неговатељ није наишао на разумевање скупштинске већине, премда овај закон имају практично све земље у Европи. Посланици у Скупштини Републике Србије, наиме, нису желели да расправљају о Закону који би омогућио родитељима тешко оболеле деце да примају минималну зараду, с обзиром на то да због бриге о деци не могу да раде.
Овај предлог није усвојен, јер је од 177 посланика који су у том тренутку били у скупштинској сали 36 је гласало за, док 141 посланик није гласао.
Све то изазвало је револт јавности, али пре свега родитеља чија тешко оболеле деце, те су зато одлучили да организују протестно окупљање у понедељак, 13. октобра испред Скупштине Србије. Полиција им то, међутим, није одобрила јер, како су објаснили, не могу да гарантују безбедност.
Родитељи деце која имају 100 одсто инвалидитет, дакле, не могу ни да се жале због сопствене ситуације. Њихов протест, који је био планиран за понедељак, 13. октобра, испред Скупштине Србије, отказан је, јер им је полиција рекла да скуп није безбедан и да га неће обезбеђивати.
Они ће се зато окупити 22. октобра у 16 часова испред зграде Владе у Немањиној улици.
”Овај закон чекамо дуже од 10 година, родитељима је преко потребан. Након исхода гласања да се уопште нађе на дневном реду, ми родитељи смо шокирани, забринути, не можемо да верујемо да се ово десило. Много је међу нама оних који не могу да раде јер брину о деци. Боримо се за опстанак.” – каже за наш портал једна од мајки деце са сметњама у развоју, Тамара Марковић.
Она подвлачи да у Србији Закон родитељ-неговатељ уопште не постоји.
”Преко је потребан, све земље у Европи па и региону га имају. Црна Гора има овај закон, а Србија не.” – истиче наша саговорница.
Родитељи се, стога, довијају на различите начине да остваре макар неке од олакшица, међутим све је то далеко од онога што би требало да имају.
Тамара Марковић каже да неки од њих могу да остваре право на туђу негу и помоћ, али се ово социјално давање сваке или сваке друге године обнавља, где родитељи морају стално да прилазу нову медицинску документацију.
”Деси се да из неког разлога будемо одбијени, па онда морамо да тражимо мишљење другостепене комисије. Имамо право и на увећан дечији додатак који за децу са сметњама износи 6.500 динара. Па ви процените колико је то ”увећање” заиста нека конкретна помоћ.” – револтирана је наша саговорница.
Истиче да је и могућност добијања личног пратиоца за дете нешто што је веома тешко оствариво јер за то постоји огромна листа цекања, па су родитељи принуђени да се сами сналазе и да пратиоца плаћају из свог џепа.
Када је реч о дневним боравцима за децу са сметњама, ту, тврди Марковић, постоји још већа листа чекања, понекад је потребно да прођу године пре него што родитељи добију позив, а за то време не могу да раде јер морају да брину о детету.
”Али наша највећа брига је ипак шта ће бити са нашом децом када нас не буде, ко ће их пазити, где ће бити? Домски смештај није решење из више разлога. Осим што су домови пуни и у собома за четворо буде и по њих седморо, одсечени су од света и бораве у нехуманим условима. Нико не може да разуме страх који нас изједа. Нико ко није у начим ципелама не зна како је.” – каже Тамара.
Као да све то није довољно, ту је и друштво које није спремно да прихвати различитост.
”Често нас гледају за чуђењем, неразумевањем, деси се да буде ружних коментара. Такође, у школама се наставници морају боље информисати и едуковати о деци са сметњама, како не би било дискриминације.” – упозорава ова мама и додаје да ће се родитељи борити за своју децу док су живи..