Школска 2024/2025. година вероватно је без преседана у српском образовању. Низ школа широм Србије суочио се са протестима наставника, родитељским окупљањима и блокадама наставе, а све као део подршке студентском покрету.
Ова 2025/26 почела је у изузетно напетој атмосфери. Чак 100 школа променило је директоре, од којих су неки били смењени, а неки су поднели оставке. Немали број наставника од којих неки дуже од деценије раде у образовном систему, напрасно је остао без посла. У школама је атмосфера тешка, колективи су подељени, а многи тврде да је ово што се сада дешава репресија и освета свима који су подржали студентске захтеве.
Иако се највећи број школа вратио редовној настави, постоје и оне у којима борба и даље траје.
ОШ „Павле Савић“: Када се школа побуни
Једна од највећих основних школа у Србији, ОШ „Павле Савић“ у београдском насељу Миријеву, постала је симбол отпора притисцима на образовни систем. Крајем августа, непосредно пред почетак школске године, Министарство просвете разрешило је директора Милана Крстића, што је изазвало талас незадовољства.
Први септембар 2024. године – дан који би требало да буде најсвечанији у школском календару – овде је обележен протестом. Настава није почела. Наставници, родитељи и ученици окупили су се испред школе тражећи повратак Крстића, који је по њиховим речима водио школу седам година са резултатима које препознаје цела локална заједница.
„Принуђени смо да искажемо људски и еснафски протест против одлуке министарства“, рекли су наставници, објашњавајући да су разлози за смену били формалне природе – административни пропусти који се, како тврде, могу лако отклонити. Прави узрок, сматрају они, много је дубљи и повезан са политичким притиском.
Министарство је као вршиоца дужности директорке прво именовало Ивану Милошевић, учитељицу запослену у Основној школи „Свети Сава“, али је она одбила да преузме функцију и није се ни појавила у школи – показујући да није спремна да прихвати именовање противно вољи колектива и родитеља. Потом је именован Ненад Тасић, професор математике и информатике који је претходно радио само годину дана као наставник у ОШ „20. октобар“ на Новом Београду. Како је наведено у медијским извештајима, нови директор је дошао из Бујановца и описиван је као „страначки функционер“.
Настава је коначно почела 4. септембра, али атмосфера остаје напета, а школа и даље чека званичне одговоре министарства по питању компромисног предлога који је колектив упутио.
Пре два дана, један од родитеља поднео је и кривичну пријаву против Тасића јер му је он, како тврди, претио.
Гимназија „Урош Предић“: Блокада у најстаријој школској институцији Панчева
Ситуација у Гимназији „Урош Предић“ у Панчеву, једној од најстаријих просветних институција у Србији основаној 1863. године, додатно илуструје дубину проблема у образовном систему.
Директорка Зорица Помар поднела је оставку под притисцима, иако није било јавних дисциплинских разлога за њено одлазак. Уместо ње, Покрајински секретаријат за образовање поставио је као вршиоца дужности најпре Николу Рикановића, који је у најкраћем року поднео оставку и отишао на боловање, а школа је остала без управе и практично блокирана за даљи рад. Потом је Министарство просвете именовало новог в.д. и то Радисава Милића – човека који је, према тврдњама запослених и родитеља, био предмет дисциплинских поступака у претходним школама у којима је радио.
Ученици су одговорили блокадном наставе која је отпочела у понедељак. Дана 7. октобра 2024. Савет родитеља одржао је седницу и изразио „озбиљну забринутост“ због именовања Милића, док су га запослени и ученици описали као „политички подобног директора“.
Историјска зграда ове гимназије, која је споменик културе и кроз чије су клупе прошли Михајло Пупин и сам Урош Предић, сада је место сукоба између образовне заједнице и политичких структура.
Пета београдска гимназија: Шта ће бити са једном од најеминентнијих образовних установа
Пета београдска гимназија, престижна установа основана 1905. године као Прва женска реална гимназија, претвара се у нешто што родитељи описују као „стаљинистички гулаг“. Вршилац дужности директорке Данка Нешовић, именована је упркос противљењу већег дела колектива, након чега су уследила отпуштања и забрана родитељима да пређу праг школе.
Масовна отпуштања: Према најновијим подацима, в.д. директорка Нешовић је отпустила више од 30 професора – готово трећину наставничког особља. У августу 2024. отпустила је седам професора одједном, а тај талас отпуштања се наставио и током школске године. На њихова места доведени су нови наставници које родитељи и ученици описују као предаваче „упитних компетенција“, а неки од нових професора, према тврдњама ученика, чак су и „претили деци“.
Забрана уласка родитељима: Нешовић је физички забранила родитељима улазак у школу, чиме је прекинула основну везу између породице и образовне установе. Ова мера је толико екстремна да су родитељи поднели кривичну пријаву Вишем јавном тужилаштву због злоупотребе службеног положаја.
Блокада формирања Савета родитеља: Иако је по закону Савет родитеља обавезно тело сваке школе, в.д. директорка Нешовић систематски саботира његово формирање, тврде родитељи. Тиме је онемогућила основни демократски механизам контроле и учешћа родитеља у раду школе.
Суспендовање ПП службе: Нешовић је суспендовала педагошко-психолошку службу школе, чиме је ученицима одузет приступ стручној подршци која је посебно важна у оваквим кризним ситуацијама.
Правна питања: Родитељи тврде да је Нешовић „нелегална в.д. директорка“, сугерирајући да постоје процедуралне неправилности у њеном именовању. Против ње је поднета кривична пријава, а Савет родитеља – иако са отежаним формирањем – успео је да званично затражи од Министарства просвете да стави ван снаге решење о њеном именовању.
Атмосфера у школи која је више од стотину година била симбол квалитетног образовања, где су предавале Десанка Максимовић и Надежда Петровић, сада је изузетно тензична и неизвесна.
Ваљевска гимназија: Полиција у ходницима
Ваљевска гимназија, чије су детаљне информације оскудне у јавном простору, такође се суочава са ванредним мерама – у школи је била ангажована полиција, што само по себи говори о озбиљности ситуације и клими несигурности у којој се одвија настава.
Гимназија „Јован Јовановић Змај“ у Новом Саду: Од престижне школе до потпуног колапса
Гимназија „Јован Јовановић Змај“, најстарија гимназија у Новом Саду основана још 1810. године, пролази кроз најдубљу кризу у својој вишевековној историји.
Драматична блокада у децембру 2024: Дана 16. децембра ученици су блокирали школу са пет конкретних захтева, међу којима је и повлачење контроверзног саопштења директора Радивоја Стојковића од 29. новембра. Док су ђаци стајали испред улаза, директор Стојковић је клекнуо на земљу у школском дворишту и молио се – у том положају је остао пуних седам сати. Овај бизарни призор шокирао је јавност и додатно продубио кризу поверења.
Контекст политичке контроверзе: Саопштење које је директор објавио 29. новембра било је заправо извињење премијеру Милошу Вучевићу након што је премијер на Инстаграму оптужио наставнике Јовине гимназије да су његовог сина „натерали“ да изађе на протест поводом трагедије на Железничкој станици у Новом Саду. Многи су се питали зашто је директор уопште објавио такво саопштење, чиме је додатно поларизовао школску заједницу.
Тотална блокада наставе – школска 2024/2025. година: Према најновијим подацима од октобра 2024, директор Стојковић није ангажовао велики број стручних сарадника, што је довело до тога да је наставни процес за велики број ученика тренутно у потпуној блокади.
Критична ситуација са наставом биологије: Ученици трећег разреда са посебним способностима за биологију и хемију од самог почетка школске године нису имали ниједан час биологије. Биологија је, уз хемију, њихов главни предмет – по програму требало би да имају пет часова недељно, што значи да су до октобра већ изгубили најмање 25 часова, а по важећем распореду пише да имају само четири часа. Како немају професора биологије нити било кога на замени, поставља се и питање одговорности за безбедност ученика који напуштају зграду школе без надзора у време када би требало да буду на часовима.
Принуда на приватне часове: Родитељи су принуђени да трагају за приватним професорима како би надокнадили изгубљено градиво својој деци. Ово практично значи да родитељи плаћају двоструко – и државу за школовање, и приватне професоре за оно што држава не омогућава.
Организациони хаос: Ученици Јовине гимназије предавања имају у Машинској, Саобраћајној и Техничкој школи, пошто је њихова матична школа затворена због, како се наводи безбедносних разлога. Да ли се ради на њиховом отклањању, није познато. Ученици „трче са часа на час“ због лоше организације распореда. По неколико одељења истовремено има наставу заједно, што доводи до губитка квалитета.
Професори Јовине гимназије организовали су неколико једночасовних штрајкова упозорења, док су родитељи такође изашли на протесте. Заједнички траже од Министарства просвете да интервенише и реши кризу коју је проузроковао директор јер тренутна ситуација, према њиховим тврдњама, „управо ово води ка гашењу Јовине гимназије“ – установе која је 215 година била стуб образовања у Војводини и Србији.
Директор Радивоје П. Стојковић, математичар по струци, иначе је важио за респектабилног управника који је допринео угледу школе.
Системски проблем или случајне подударности?
Оно што повезује све ове случајеве јесте временски период – крај претходне и почетак нове школске године – али и образац који се понавља: смене искусних директора који уживају подршку запослених и родитеља, те именовања нових руководилаца које локалне заједнице доживљавају као некомпетентне или политички мотивисане.
Правни аспекти и процедуралне неправилности
Многобројне смене директора описане су као „незаконите“ или бар процедурално упитне. У ОШ „Павле Савић“ разлози за смену били су административне природе, што је необично јер такви пропусти традиционално не воде аутоматском разрешењу, већ се отклањају кроз корекције и додатну обуку.
Чињеница да су неки од именованих вршилаца дужности одбили да преузму позиције (као Ивана Милошевић у ОШ „Павле Савић“), или да су били предмет дисциплинских поступака у претходним школама (као што се тврди за Радисава Милића у Гимназији „Урош Предић“), додатно доводи у питање транспарентност процеса именовања.
Улога Савета родитеља и локалних заједница
Посебно је значајан отпор који пружају Савети родитеља. У ери када се родитељско ангажовање често своди на формална учешћа у школским телима, ситуације у „Павле Савићу“, „Урошу Предићу“ и Петој београдској гимназији показују да родитељи могу бити снажан фактор притиска када верују да је квалитет образовања њихове деце угрожен.
Савети родитеља су одржали ванредне седнице, изразили „озбиљну забринутост“, поднели кривичне пријаве, чак и физички присуствовали протестима – што говори о дубини проблема, али и о томе да локалне заједнице више нису спремне пасивно прихватати одлуке које долазе „одозго“.
Проблеми с којима се школе суочавају нису настали преко ноћи. Крај школске 2024/2025. године био је, према изворима из више школа, „буран“ – период у којем су се нагомилавали сукоби, напетости и процедуралне нејасноће које су кулминирали почетком нове школске године.
Министарство просвете: Тишина или селективно реаговање
Упркос вишенедељним протестима, блокадама и медијској пажњи, одговори Министарства просвете били су спорадични и углавном административне природе – именовања нових вршилаца дужности без јавног објашњења разлога за претходне смене.
Министар просвете Дејан Вук Станковић није дао свеобухватну изјаву о ситуацији у школама, нити је понудио системско објашњење за таласне смене директора. Појединачни случајеви решавани су ад хок, без видљиве стратегије или покушаја да се успостави дијалог са незадовољним заједницама.
Шира слика: Политизација образовања
Криза у српским школама не може се посматрати изоловано од ширег друштвено-политичког контекста. Када професор Александар Бауцал говори о школама као „инструменту очувања позиција“, он алудира на дуготрајнију тенденцију политизације образовања – процес у којем именовања на директорске позиције нису вођена стручним критеријумима, већ политичком подобности.
Овакав приступ дугорочно угрожава квалитет образовања јер:
- Демотивише стручњаке: Искусни наставници и директори који постижу резултате виде да то није довољно за опстанак на позицијама
- Смањује ауторитет руководства: Директори који долазе без подршке колектива тешко могу ефективно управљати школом
- Ствара нестабилност: Учестале промене руководства онемогућавају дугорочно планирање и континуитет програма
- Подрива аутономију школа: Локалне образовне заједнице губе могућност да утичу на избор свог руководства
Пут напред: Могућа решења
Решавање ове кризе захтева системски приступ:
Краткорочно:
- Тренутни статус у спорним школама мора бити разрешен кроз дијалог, не силом
- Именовани директори морају стећи легитимитет – било кроз прихватање од стране колектива, било кроз враћање претходних или избор нових кроз транспарентне процедуре
- Министарство мора дати јавна објашњења за сваку појединачну смену
- Хитно ангажовање недостајућих наставника, посебно у Јовиној гимназији где ученици губе главне предмете
Дугорочно:
- Деполитизација процеса именовања директора
- Јачање улоге школских одбора и савета родитеља у избору руководства
- Јасни, транспарентни критеријуми за именовање и разрешење директора
- Заштита аутономије образовних установа
- Дисциплински поступци против директора морају бити јавни и образложени
- Правна заштита за наставнике и директоре од политичких притисака
Закључак
Школска 2025/2026. година започела је као једна од најтурбулентнијихс у савременој историји српског образовања. Број школа у кризи – од великих београдских до регионалних центара – показује да се не ради о локалним проблемима већ о системској појави.
Док се политичке структуре и образовна администрација боре за контролу над школама, настава трпи, наставници су демотивисани, а ученици губе драгоцене дане образовања.
Питање није само ко ће бити директор појединачних школа, већ какву образовну политику Србија жели – ону вођену стручним критеријумима и локалним заједницама, или ону у којој су школе инструмент политичке контроле.
Одговор на то питање одредиће не само атмосферу у школама ове године, већ и дугорочни квалитет образовања у Србији, те положај земље у међународним образовним стандардима и конкурентности њених младих људи на глобалном тржишту знања.