Predlog da se na dnevni red Skupštine Srbije uvrsti i Predlog izmena zakona o socijalnoj zaštiti koji se odnosi na status Roditelj-Negovatelj nije naišao na razumevanje skupštinske većine, premda ovaj zakon imaju praktično sve zemlje u Evropi. Poslanici u Skupštini Republike Srbije, naime, nisu želeli da raspravljaju o Zakonu koji bi omogućio roditeljima teško obolele dece da primaju minimalnu zaradu, s obzirom na to da zbog brige o deci ne mogu da rade.
Ovaj predlog nije usvojen, jer je od 177 poslanika koji su u tom trenutku bili u skupštinskoj sali 36 je glasalo za, dok 141 poslanik nije glasao.
Sve to izazvalo je revolt javnosti, ali pre svega roditelja čija teško obolele dece, te su zato odlučili da organizuju protestno okupljanje u ponedeljak, 13. oktobra ispred Skupštine Srbije. Policija im to, međutim, nije odobrila jer, kako su objasnili, ne mogu da garantuju bezbednost.
Roditelji dece koja imaju 100 odsto invaliditet, dakle, ne mogu ni da se žale zbog sopstvene situacije. Njihov protest, koji je bio planiran za ponedeljak, 13. oktobra, ispred Skupštine Srbije, otkazan je, jer im je policija rekla da skup nije bezbedan i da ga neće obezbeđivati.
Oni će se zato okupiti 22. oktobra u 16 časova ispred zgrade Vlade u Nemanjinoj ulici.
”Ovaj zakon čekamo duže od 10 godina, roditeljima je preko potreban. Nakon ishoda glasanja da se uopšte nađe na dnevnom redu, mi roditelji smo šokirani, zabrinuti, ne možemo da verujemo da se ovo desilo. Mnogo je među nama onih koji ne mogu da rade jer brinu o deci. Borimo se za opstanak.” – kaže za naš portal jedna od majki dece sa smetnjama u razvoju, Tamara Marković.
Ona podvlači da u Srbiji Zakon roditelj-negovatelj uopšte ne postoji.
”Preko je potreban, sve zemlje u Evropi pa i regionu ga imaju. Crna Gora ima ovaj zakon, a Srbija ne.” – ističe naša sagovornica.
Roditelji se, stoga, dovijaju na različite načine da ostvare makar neke od olakšica, međutim sve je to daleko od onoga što bi trebalo da imaju.
Tamara Marković kaže da neki od njih mogu da ostvare pravo na tuđu negu i pomoć, ali se ovo socijalno davanje svake ili svake druge godine obnavlja, gde roditelji moraju stalno da prilazu novu medicinsku dokumentaciju.
”Desi se da iz nekog razloga budemo odbijeni, pa onda moramo da tražimo mišljenje drugostepene komisije. Imamo pravo i na uvećan dečiji dodatak koji za decu sa smetnjama iznosi 6.500 dinara. Pa vi procenite koliko je to ”uvećanje” zaista neka konkretna pomoć.” – revoltirana je naša sagovornica.
Ističe da je i mogućnost dobijanja ličnog pratioca za dete nešto što je veoma teško ostvarivo jer za to postoji ogromna lista cekanja, pa su roditelji prinuđeni da se sami snalaze i da pratioca plaćaju iz svog džepa.
Kada je reč o dnevnim boravcima za decu sa smetnjama, tu, tvrdi Marković, postoji još veća lista čekanja, ponekad je potrebno da prođu godine pre nego što roditelji dobiju poziv, a za to vreme ne mogu da rade jer moraju da brinu o detetu.
”Ali naša najveća briga je ipak šta će biti sa našom decom kada nas ne bude, ko će ih paziti, gde će biti? Domski smeštaj nije rešenje iz više razloga. Osim što su domovi puni i u soboma za četvoro bude i po njih sedmoro, odsečeni su od sveta i borave u nehumanim uslovima. Niko ne može da razume strah koji nas izjeda. Niko ko nije u načim cipelama ne zna kako je.” – kaže Tamara.
Kao da sve to nije dovoljno, tu je i društvo koje nije spremno da prihvati različitost.
”Često nas gledaju za čuđenjem, nerazumevanjem, desi se da bude ružnih komentara. Takođe, u školama se nastavnici moraju bolje informisati i edukovati o deci sa smetnjama, kako ne bi bilo diskriminacije.” – upozorava ova mama i dodaje da će se roditelji boriti za svoju decu dok su živi..