Јавила ми се баба јуче. Каже “какав ти је оно колач“?
– Славски, што?
– Шта си оно нашарала о’зго, што га упропасти онако, ко ти је рекао да лишће иде на колач?
– Није то лишће баба, то су латице. Цвеће.
– Цвеће?
– Па да, цвеће… то ти је оно као – да нам све у кући процвета, капираш?
– Не капира баба, сине. То није било у моје време. Зна се како се шара славски колач – грожђе, клас жита, птица, књига…
– Али, баба, цвет је симбол лепоте и чистоће душе укућана, читала сам, пише, мајке ми.
– То – дал’ су вам душе чисте – то не знам, али знам да ми кућа никад није била ‘нако заљоскана. Што не окречисте?
– Кад баба побогу да кречимо? Немам кад да живим, а не да кречим. Знаш ли шта сам све наспремала уочи славе?! Колач, жито, пребранац, кромпир салату, посну питу, чорб…
– Сарму ниси?
– Нисам. Ионако је нико не једе. Коме је још до сарме с орасима… Знаш ове моје – ако нема меса – није се десило.
– Знам оне твоје. Видела сам све, трапају ми по кући каљави, нико се не изува!
– Баба, данас се нико више нигде не изува.
– Спавате у тренеркама, никаквог реда више нема.
– Нема баба, тако је.
– А у рибљу чорбу што си трпала туњевину, то ћемо други пут. Уместо лепо да узмете три врсте рибе, па да направиш да буде онако људски, а она само фљус – из конзерве. Све нешто надвоје-натроје, само да избаци из руку…
– Баба, мани ме. Ништа чорби фалило није. Немам ти ја кад да требим три врсте рибе. Деца ионако чорбу неће да окусе, а ми што сркнемо две кашике – не маримо много је ли из конзерве или није. Уосталом, сви су рекли да је била укусна чорба.
– Како неће бити укусна кад си сручила три кесице фанта?
– И ништа јој није фалило, мош мислити.
– Фалило је пребранцу. Није ти био куван до краја, све остала цела зрна.
– Па шта ћу, баба, не може се све…
– Ја сам могла све.
– Јеси. Зато смо сви око тебе награисали. Свака ми је слава на нос изашла – те шта ће свет да каже, те ко ће да дође, ко неће, не пипајте ми ништа, то ми је за госте, не седај ми на кауч, нећу стопут да затежем јамболију, пребриши кашике, спреми слатко и воду, да се послуже кад уђу… Цео децембар – нервоза на макс. Ко да ће санитарна инспекција, далеко било, а не гости…
– Мени је било битно шта ће свет да каже…
– Мени није, баба. Ја напросто немам тај луксуз – немам кад да мислим о томе.
– Ти си увек била мимо свет, ко да те нисам ја гајила. Код мене сте сви увек били и сити и опрани и чисти и умивени и увек се знао ред и у кући и испред куће…
– … и зато смо сви данас овакви.
– А какви то…?
– Па такви… истраумирани… јер ти увек имаш нешто да кажеш. Ако је овако, што није онако? Ако је онако, а могло је и другачије… Шта год да урадим, ништа није довољно добро. Никад.
– Па кад и није. Ја само кажем оно што видим, само износим чињенице…
– Мука ми је од чињеница, баба. Уморна сам. Крај је године. Мој умор је уморан. Не могу више.
– Не знам од чега си то тако уморна. Нико те не тера да копаш.
– Нико. Али некад мислим да би ми лакше било да копам. Не знам како то да ти објасним… Просто сам уморна.
– Две девојке у кући имаш, па нека ти помогну. А не, знам ја шта ти радиш, видела сам. Истераш их из кухиње, да ти не сметају, лакше ти тако и онда оне седе скрштених руку а ти… Нису деца крива, мало је и до тебе.
– Увек је до мене, а?
– А до кога је? Да није до мене можда?
– Па мало и јесте. Ти си ме набаждарила на ово, а сад кад не постизавам, јер немам две главе и шест руку – онда није до тебе. Не, него је до ретроградног Меркура, важи.
– Не знам ти ја то ништа, али чињенице су чињенице. А шта ти је оно у оним пластичним кутијама било?
– Тирамису, баба. Спремила да оставим ћалету да има да се заслади после, кад прође слава.
– Шта ти је то?
– Па, оно, пишкоте, фил од сира и јаја….
– Ког сира, козјег?
– Не, него маскарпоне…
– Опет она с тим њеним речима. Па је ништа не разумем. Је л’ неслан сир, млад?
– Јесте, неслан, млад…
– Па тако кажи, да те цео свет разуме! А фил се кува на пари, је ли?
– Не кува се, само се умути.
– Богами, оћете да се потрујете. Ништа ми се ти ваши колачи не свиђају. Нит’ се пече, нит’ се кува, а кобајаги колач. Па боље да си му кутију кекса купила, исто би му било. Ја сам једну корицу за пуслица торту сушила по целу ноћ на церовки. Целу ноћ – једну кору. То су биле торте. Дван’ес’ јаја, по’ кила ораса…
– … и шећер пре педесете.
– Ја сам шећер од секирације добила, знаш?
– Знам, знам…
– Уосталом, баба је своје бољке одболовала. А што тебе колена боле?
– Како ти знаш да мене боле колена?
– Зна баба све. Шта пијеш оно свако јутро?
– Колаген.
– Опет она њене стране речи. Пихтије да једеш, јеси чула? Пихтије су ти за колена. Има да нестане ко руком…
– Пихтије – нисам пробала никад, нити ћу…
– Зато те и боле колена. А увече – и увече нешто пијеш, видим?
– А то увече је ашваганда.
– Ето ти га сад! Је л’ ти то мени намерно?
– Ашваганда је адаптогена биљка. Корен биљке, заправо…
– А за шта ти је та гованда?
– Да ми среди хормоне.
– Инсулин?
– Па не баш… да ти не објашњавам сад…
– Па јес’. Шта зна баба о томе… баба поживела деведесет и неку, а да никад нико хормоне поменуо није… Пихтије кад будеш кувала, без пет сати немој да почињеш, јеси чула? Не може то ко те твоје смути па проспи. Ако ћеш да ваља, мора човек да одвоји време.
– Нема времена баба, с’г је оскудација. Тајм из мани, капираш?
– Све ја капирам. Ти не капираш.
– Важи се, баба. Ајде, морам да идем. Прекида ми се нешто.
– Не чујем… Хало…
– Је л’ ме чујеш? Хало? Баба, ало? Баба…? Нема везе… Ај, други пут ћемо.
Текст: Даниела Бакић