Видећеш ти сад кад ти крену у школу, па кад вас затрпају домаћим задацима, па Вибер групе, па чуда! Деца брзо расту, а ово има да буде у шестој брзини! Док трепнеш, већ имаш ђака петака! Следећи пут кад погледаш, а оно купујеш хаљину за малу матуру!
Видећеш ти сад, није то као кад смо ми ишли у школу, па се учитељица поштује. Него свако неку своју политику ту води. Родитељи пребацују одговорност на учитеља, учитељ на родитеље, домаћи километарски, останеш некад будан и до поноћи да решиш задатке! А не да лете преко градива, него прелећу, сине! Ћирилица, латиница, све ти се то заврши негде у марту, готово! Па ко стиг’о – стиг’о, ко не нема везе, не мора да будемо писмени да куцкамо по телефону, зар не? Деца би онако данас само да кликћу!
Јована, моја другарица из основне школе, била је мајка ђака четвртака. Искусна школска мајка, дакле. Среле смо се случајно, па уз суптилну размену годишта деце и моје стидљиво: јој, звали нас на систематски, полази ми дете у школу, добих „лекцију“ из прве руке.
– Шта си се толико збунила! Први разред, велика ствар! Није то више школа као онда кад учитељица каже: вади два листа из средине! Сад мора све да се најави, још електронски дневник, нема брисања оцена, него! Свака ти учитељица хоће што бољи просек, знаш? Тако да све сад може, само гледај да ти дете научи слова пре септембра, знаш? Они после то само трчећим кораком, док се окренеш, готово. Него ти лепо, већ сад почни. Можда си ми, душо, и закаснила! Ал’ добро, нека је жива и здрава, ћерка је л’? Ма девојчице су и онако напредне, ако не зна да чита и пише, стићи ће их тамо до фебруара. Нема оцена у првом разреду.
„Просветлила“ ме је са још неколико контрадикторних информација и пожурила даље на посао. Цео дан сам била под утиском. Мени, мајци романтичној, још није до мозга допрло да немам више бебу у рукама, но девојчицу, целу, велику, праву, а испаде одједном да ћемо ускоро да седнемо на неки рингишпил што се не зауставља. И да ја немам карте.
Сви преживе први разред, није то велика ствар, каже ми колегиница. Ниси ни прва ни последња чије дете полази у школу.
Нисам, не драмим, ал’ да станемо за час само. Ако ћемо тако да релативизујемо и банализујемо све у животу: ниси ни прва ни последња
што је трудна,
што има бебу,
што (не) доји,
што јој дете полази у први разред,
што се развела итд.
Шта је онда вредно помена? Кад то може да се дигну два прста, да се устане и каже: мене је мало страх, али сам усхићена? Имам трему као да ћу ја поново да рецитујем „Петлићу певачу“.
А имам трему. Јер знам да се све мења, да стижу те „велике одговорности света“ право у један дечји ранац, на једна мала-велика леђа, да јој покажу „како треба“. А ја желим да остане дете, да остане дете и кад одрасте, да сачува радозналост, да је не ометају дигиталне представе савршеног живота, да зна да није живот Инстаграм, ни мудрост цитати са Фејсбука, да зна да је буквар прозор у један другачији, садржајнији свет, да чита, да се пита, да се буни, да посумња, да тражи одговоре, да тражи нова питања. Желим да зна да је свака оцена за ђака, али и да је од оцене веће знање, оно што остане кад на ђачке књижице и школске књиге падне прашина.
Да је важно оно што успут изгради – што је учитељица преместила да седи са дечаком, како се на великом одмору саплела, одрала колена и поцепала нов хулахоп, како је изгубила новац за ужину, па је с другарицом поделила сендвич, како је пустила да Марко препише од ње задатак на контролном и прва се јавила за новинарску секцију. Да је важно да лепо исплете косу и буде задовољна одразом у огледалу, али да јој то лице не буде мера свега што јесте. Да се насмеје кад почну да пореде у одељењу – ко има најскупље патике и телефон, а која девојчица има најлепши осмех. Да сазри, да учи, да заборави, да буде детињаста, да буде срећна.
Да се зарази еланом, грозничавом срећом, другарством, вирусом радозналости.
„Први дан у школу да ти не закасним“
Нигде да не касни.
– ‘Ајде, бре, стисла си се ту, као да ћеш ти у први разред! Први разред, па шта! К’о да је важно, ионако их ништа паметно не уче!
– Па, знаш шта, нису деца празна шерпа па сад сипај мало географије, мало историје, мало српског и промешај чорбу! Ако дете жели да учи, ако је радознало, онда ће да учи и зна. Не може неко да га натера и научи. Требало би да је то двосмерна улица.
– Двосмерна улица? Види се да ти деца још не иду у школу!
