Ноам Чомски, некима познат и као „отац модерне лингвистике“ и човек који „никад не стаје“ (због свог политичког и социјалног активизма), написао је више од 100 књига на тему лингвистике, филозофије, историје, политике, образовања, когнитивних наука. Више од 60 година радио је као универзитетски професор на MIT-u (Massachusetts Institute of Technology), али оно што га више од свега чини посебним је његова спремност да своје знање и време несебично дели са сваким ко би то од њега затражио, били то његови студенти, колеге или неко ко жели од њега интервју. Сматрао је то увек својом обавезом као учитеља.
У неколико својих интервјуа дискутовао је и одговарао на једно од најсложенијих питања савремене педагогије – шта је заправо сврха образовања?
“Можемо себи поставити питање која је сврха образовних система данас, а сасвим сигурно да би одговори били разнолики. Традиционална интерпретација би гласила да је највиши животни циљ сваког човека да истражује и ствара, да тражи одговоре у прошлости, да њене делове који су му значајни покуша да интернализује како би разумео будућност. Из тог угла, сврха образовања је да помогне људима да науче да уче сами, на основу искустава, својих и туђих.
На теби, као неком ко учи, лежи одлука у ком ћеш правцу ићи, шта ћеш у животу учити, како ћеш то користити, како ћеш створити нешто ново и узбудљиво за себе, али и за друге. То је један концепт образовања.
Други концепт је, у својој основи, индоктринација. Људи се држе идеје да готово од почетка живота деца, односно млади људи, треба да буду смештени у некакве оквире у којима ће пратити друге, прихватити постојећа правила и норме, не правити излете нити стварати изазове. И ово је често врло експлицитно речено, уз уверење да систем само тако може и треба да функционише. У Америци је, након активизма који је ојачао шездесетих година прошлог века, нарасла брига око тога да су млади постали сувише слободни и независни, да је земља превише демократска. Постоји чак и озбиљна студија која носи назив „Криза изазвана превеликом демократијом.“
Сматрало се тада да институције које су биле одговорне за индоктринацију младих, а ту се мисли на школе, универзитете, цркве, не раде свој посао како треба. Да су млади сувише почели да таласају. Морамо те институције променити како би имале већу контролу и ефикаснију индоктринацију младих, веровало се. Од тада су предузимане многе мере како би образовни систем учврстио контролу, индоктринацију, па и такво стручно оспособљавање младих које би их увукло у одређени ниво конформизма и дугове који им не дају да се из тог система отргну.
А све то управо је супротно од традиционалног погледа на образовање који полази од тога да је циљ образовања заправо просветљење.
И постоји непрестана, вишедеценијска борба између школа и факултета… Да ли децу учимо да полажу тестове и успешно решавају контролне задатке, или их учимо да се баве креативним истраживањем на основу информација које су им доступне, да трагају за одговорима у сарадњи са другима?
Заправо чак и из угла просветљења постоје две, међусобно супротстављене слике о томе шта је образовање. Једна од њих је она која функционише као кад сипате воду у посуду која пропушта (нудите репродуктивно знање које врло брзо „исцури“).
Другу је дао оснивач модерног образовног система, Wilhelm von Humboldt (немачки хуманиста и пријатељ Гетеа и Шилера). Он је казао да је образовање попут постављања низа циљева, уз које ученици напредују оним темпом којим могу. Постоји структура онога што им се представља, није баш све препуштено случају, а ученици истражују и креирају на свој начин. Humboldt је тврдио, а сматрам да је био у праву, да је основни принцип и захтев испуњеног људског бића могућност да истражује и ствара конструктивно, независно, без снажне спољне контроле
На MIT-у је предавао и познати физичар Water Lewin који би, када би га студенти питали шта ће учити на следећем часу, одговорио: ‘Није битно шта ћемо на часу учити, битно је шта ћете ви открити.'“