Noam Čomski, nekima poznat i kao „otac moderne lingvistike“ i čovek koji „nikad ne staje“ (zbog svog političkog i socijalnog aktivizma), napisao je više od 100 knjiga na temu lingvistike, filozofije, istorije, politike, obrazovanja, kognitivnih nauka. Više od 60 godina radio je kao univerzitetski profesor na MIT-u (Massachusetts Institute of Technology), ali ono što ga više od svega čini posebnim je njegova spremnost da svoje znanje i vreme nesebično deli sa svakim ko bi to od njega zatražio, bili to njegovi studenti, kolege ili neko ko želi od njega intervju. Smatrao je to uvek svojom obavezom kao učitelja.
U nekoliko svojih intervjua diskutovao je i odgovarao na jedno od najsloženijih pitanja savremene pedagogije – šta je zapravo svrha obrazovanja?
“Možemo sebi postaviti pitanje koja je svrha obrazovnih sistema danas, a sasvim sigurno da bi odgovori bili raznoliki. Tradicionalna interpretacija bi glasila da je najviši životni cilj svakog čoveka da istražuje i stvara, da traži odgovore u prošlosti, da njene delove koji su mu značajni pokuša da internalizuje kako bi razumeo budućnost. Iz tog ugla, svrha obrazovanja je da pomogne ljudima da nauče da uče sami, na osnovu iskustava, svojih i tuđih.
Na tebi, kao nekom ko uči, leži odluka u kom ćeš pravcu ići, šta ćeš u životu učiti, kako ćeš to koristiti, kako ćeš stvoriti nešto novo i uzbudljivo za sebe, ali i za druge. To je jedan koncept obrazovanja.
Drugi koncept je, u svojoj osnovi, indoktrinacija. Ljudi se drže ideje da gotovo od početka života deca, odnosno mladi ljudi, treba da budu smešteni u nekakve okvire u kojima će pratiti druge, prihvatiti postojeća pravila i norme, ne praviti izlete niti stvarati izazove. I ovo je često vrlo eksplicitno rečeno, uz uverenje da sistem samo tako može i treba da funkcioniše. U Americi je, nakon aktivizma koji je ojačao šezdesetih godina prošlog veka, narasla briga oko toga da su mladi postali suviše slobodni i nezavisni, da je zemlja previše demokratska. Postoji čak i ozbiljna studija koja nosi naziv „Kriza izazvana prevelikom demokratijom.“
Smatralo se tada da institucije koje su bile odgovorne za indoktrinaciju mladih, a tu se misli na škole, univerzitete, crkve, ne rade svoj posao kako treba. Da su mladi suviše počeli da talasaju. Moramo te institucije promeniti kako bi imale veću kontrolu i efikasniju indoktrinaciju mladih, verovalo se. Od tada su preduzimane mnoge mere kako bi obrazovni sistem učvrstio kontrolu, indoktrinaciju, pa i takvo stručno osposobljavanje mladih koje bi ih uvuklo u određeni nivo konformizma i dugove koji im ne daju da se iz tog sistema otrgnu.
A sve to upravo je suprotno od tradicionalnog pogleda na obrazovanje koji polazi od toga da je cilj obrazovanja zapravo prosvetljenje.
I postoji neprestana, višedecenijska borba između škola i fakulteta… Da li decu učimo da polažu testove i uspešno rešavaju kontrolne zadatke, ili ih učimo da se bave kreativnim istraživanjem na osnovu informacija koje su im dostupne, da tragaju za odgovorima u saradnji sa drugima?
Zapravo čak i iz ugla prosvetljenja postoje dve, međusobno suprotstavljene slike o tome šta je obrazovanje. Jedna od njih je ona koja funkcioniše kao kad sipate vodu u posudu koja propušta (nudite reproduktivno znanje koje vrlo brzo „iscuri“).
Drugu je dao osnivač modernog obrazovnog sistema, Wilhelm von Humboldt (nemački humanista i prijatelj Getea i Šilera). On je kazao da je obrazovanje poput postavljanja niza ciljeva, uz koje učenici napreduju onim tempom kojim mogu. Postoji struktura onoga što im se predstavlja, nije baš sve prepušteno slučaju, a učenici istražuju i kreiraju na svoj način. Humboldt je tvrdio, a smatram da je bio u pravu, da je osnovni princip i zahtev ispunjenog ljudskog bića mogućnost da istražuje i stvara konstruktivno, nezavisno, bez snažne spoljne kontrole
Na MIT-u je predavao i poznati fizičar Water Lewin koji bi, kada bi ga studenti pitali šta će učiti na sledećem času, odgovorio: ‘Nije bitno šta ćemo na času učiti, bitno je šta ćete vi otkriti.'“