Nova godina je dan kao i svaki drugi. To je jedna obična noć alkoholom razdvojena od svitanja. Jedna bizarna noć zbunjena našim odbrojavanjem. Jedna noć uplašena petardama, koja se promrzla trese kao psić iza WC šolje. To je samo još jedna iznova reprizirana noć, ista kao svoja jučerašnja prethodnica, a još sličnija svojoj sutrašnjoj sledbenici.
I ona sama, začuđena nama, nesvesna svoje posebnosti, trpi do svanuća. Gleda nas ovako siromašne a euforične, praznih glava a punih trpeza. I nismo joj jasni. Dosadni smo joj sa stalno istim napamet naučenim čestitkama. Zaslepljujemo je onako tamno obučenu, na damskoj distanci, našim neukusno blještavim balkonima. Vređamo je nasilno počupanim borovima. Gadimo joj se jer smo za nju nasilnici koji kastriraju njenu drugaricu Prirodu.
Mi odbrojavamo do ponoći, a ona do svanuća. Gleda sav nered koji ostavimo za sobom. I to ne ovaj našem oku vidljiv nered, već onaj u našim srcima. Zgražava se nad činjenicom koliko licemerno želimo lepe stvari nebitnim ljudima, a u stanju smo da uradimo one najgore bliskima. Ona nas ne voli. Jedva čeka da nam pobegne. Da se od nas odmori.
Zato upotrebimo tu noć za neke iskrene stvari. Bolje zaćutite, nego da poželite nekome nešto što zaista ne mislite. Bolje se ugrizite za jezik, nego što siti pojedete još jedan suvišni tanjir ruske salate. Setite se ove fotografije pre nego što se uhvatite za novčanik da kupite još jedan nepotreban poklon na sniženju koje nije sniženje. Bolje toj osobi poklonite iskren zagrljaj. To se danas najređe poklanja. Nek nas novogodišnja noć inspiriše na opraštanje. Zarad tako uzvišene stvari kao što je oprost, ona – noć – daće vam se kao zaljubljena devojka i još će vam na uho nevaljalo šapnuti „iskoristi me“.
Oprostite tuđim lošim postupcima. Oprostite “izvini-nisam-namerno” ljudima. Pa čak i onima koji su “namerno”. Oprostite praznim novčanicima, još ispraznijim pričama, svojim greškama i tuđim očekivanjima. Oprostite grešnima svesni da ste i vi grešili.
Svima nama želim jedno lepše svitanje u boljoj sutrašnjici. Da nam se svima razdani u glavi i srcu. Želim vam knjige koje umesto što uspavljuju kad legnete, neće dati da lako zaspite. Osmehe neznanaca koji će vas naterati da im priđete i da ih upoznate. Želim nam nove prilike uz koje ćemo lakše prebroditi predstojeće neprilike. Čuvajte se staklenih zvona, šarenih laža, duševnih zelenaša i tuđih dobrih namera. Verujte uvek u sreću. Neću vam je poželeti, jer ako u nju ne verujete vi sami, nećete je ni imati koliko god snažno vam je ja želeo.
I, naposletku, želim – koliko vama toliko i sebi – neke oči. Oči koje će vas gledati, nadgledati, zavoditi, gubiti se u vama, plakati sa vama, koje ćete čekati, koje ćete želeti, koje će vam vratiti što ste izgubili i naučiti vas gde da pronađete ono za čim tragate.
Autor Blogdan