У издању Креативног центра објављен је Брус, нежан и духовит роман о пубертету, намењен читаоцима старијим од десет година. Његова главна јунакиња је тринаестогодишња Полин, која пролази кроз неке од најважнијих догађаја у животу девојчица на почетку пубертета. Једна од тих промена је и раст груди. Она покушава да прихвати да њено тело више није исто, да се мења. Бакини савети нису од помоћи, а тражити савет од маме или, још горе, од тате и браће звучи скоро незамисливо.
Ауторка овог романа зове се Сузи Моргенстерн и има 80 година. Она се, ипак, врло живо сећа периода када је њено тело пролазило кроз промене и свих емоција с којима тада није знала шта ће. Зато је и одлучила да овај роман напише, надајући се да ће девојчицама у пубертету показати да је све оно што осећају нормално, а да су сва питања која имају о томе – на месту.
„Одједном и одлазак на море делује као највећа ноћна мора. Кад навучем неки од неколико својих брусева и постане ми вруће, а под бретелама ме сврби толико да помислим да имам алергију, схватим да се време не може зауставити, нити се можемо вратити у детињство.“
О томе зашто роман о брусу и да ли су табу теме и даље снажно укорењене у нашем друштву, разговарали смо са ауторком овог симпатичног романа, Сузи Моргенстерн.
”Сећам се да сам чекала да ми нешто порасте па да могу да напуним брус као моје старије сестре. Али нисам добила нов – остајали су ми само њихови стари брусеви. Никада нисам имала нову одећу. И до данас се најбоље осећам у половној одећи. Једном приликом, док сам ручала с групом колегиница у једној школи, замолила сам сваку од њих да ми исприча причу о свом првом брустхалтеру и све су то радо учиниле. Тада сам почела да размишљам о овој причи.” – рекла је Моргенстерн за наш портал.
Она открива да, када пише, теме и идеје јој ”падају с неба”, те да је на подстицај једне пријатељице и илустраторке написала и књигу о сексу намењену деци.
”Написала сам је, али је пријатељица преминула и никада ништа нисам урадила с том књигом. Помислила сам да би било боље да деци дамо времена да порасту. Већ дуго желим да напишем историјски роман о малој Јеврејки која одраста у Француској током Другог светског рата, али никада нисам осетила да имам довољно права да то учиним.” – рекла је наша саговорнице.
Присећајући се својих искустава из тинејџерског периода која су је навела да напише Брус, Сузи Моргенстерн каже да су емоције којих се сећа стид и несигурност.
”Мислим да данас има мање стида и више прихватања, више свести о томе шта се дешава (кад сам први пут добила менструацију, мислила сам да умирем иако имам две старије сестре; једноставно нисмо разговарале о томе). Данас постоји много више подршке. Ми смо биле стварно изоловане и чак смо се осећале кривим што одрастамо.” – присећа се наша саговорница.
”Прекрштам руке да их сакријем, али брзо схватам да се не може живети с непрестано прекрштеним рукама. Зато носим широке татине кошуље, повијам леђа, надвијам главу над груди, чиним све не бих ли прикрила ту нежељену промену. У школи посматрам друге жртве исте те промене како се шепуре и нападно подижу бретеле које су им склизнуле с рамена. Каскам за њима: тринаест година, осми разред и на самом сам почетку својих мука.”
Оно што још карактерише књигу Брус је – хумор. Хумор је за децу (али и за одрасле) понекад најбољи начин да се суоче са емоцијама или ситуацијама с којима не знају шта би.
”За мене је хумор једини начин на који се то може урадити. Ниједна тема није табу, али начин на који је обрађујете чини причу могућом. Хумор је мој омиљени зачин и без њега ништа нема прави укус.”