Замислите да отворите књигу и на првој страни прочитате: „Овај роман зна да је роман.“ Ваш први утисак може бити сумња, чак и изненађење. Зашто бисмо читали нешто што већ признаје да није то што треба да буде?
Управо то је чар метафикције – литерарне форме која се не плаши да покрене питања превазилажења класичне фабуле и традиционалних ликова.
Хајде мало да завиримо изван школске лектире и да се сусретнемо са романом као свесним, интелектуално изазовним феноменом, где се читаоцу нуди прича, али и начин на који се она конструише.
Шта је метафикција?
Метафикција је књижевност која проблематизује сопствено постојање. Ликови могу бити свесни да су фиктивни, наратор може отворено ступити у контакт са читаоцем, а сама прича се прекида како би се испитали поступци њеног конструисања. Такав поступак није грешка, него свесна стратегија која читаоца подстиче да размишља о структури, техници и смислу приповедања.
За студенте књижевности метафикција је изванредно поље за развијање аналитичког мишљења и истраживачке радозналости: она усмерава пажњу са онога „шта се десило“ на питање „како је ово испричано“.
Историјски контекст и претече
Метафикција није искључиво постмодерни изум. Њени трагови се јављају у неким кључним делима класичне књсижевности:
Сервантес – „Дон Кихот“: роман у коме граница између фикције и стварности понекад нестаје, а сам текст постаје свестан сопствене структуре.
Лоренс Стерн – „Тристрам Шенди“: парадигматски пример фрагментарног романа у коме се дигресије и ауторови коментари претварају у главну стратегију приповедања.
Гогољ – „Нос“, „Шињел“, „Мртве душе“: приповедање које повремено измиче контроли и само по себи постаје предмет анализе.
Чехов – „Чиновникова смрт“: кратка форма у којој се на једном месту, у само једном поступку, нарација подиже на метафикцијски ниво.
Метафикција у постмодерној и савременој књижевности
У XX веку аутори свесно експериментишу са формом и нараторском позицијом:
Џејмс Џојс у „Уликсу“ и „Финегановом бдењу“ користи фрагментацију, ток свести и сложену језичку игру. Наратор понекад рефлектује о самом процесу писања, али се не може рећи да су ово метафикцијска дела, већ да само садрже елементе.
Вирџинија Вулф, посебно у „Орланду“ и „Таласима“, истражује субјективност перцепције, време и идентитет. Метанарација и дигресије указују на то да је свако искуство приповедања релативно. Ипак, ни она се не може сврстати у метафикцијске ауторе у правом смислу.
Набоков – „Бледа ватра“
Роман се састоји од 999 стихова поезије, праћених коментарима ексцентричног „уредника“ Чарлса Кинбота. Кинбот све више открива своје личне опсесије и увек присутне интересе, интерпретирајући стихове на начин који ствара нову причу о нарацији и самом себи. Читаоцу се нуди интерактивно искуство: потребно је читати са пажњом и разумевањем вишеслојних односа између текста и метатекста. Један од примера је како Кинбот коментарише сваку појединачну реч, измишља хипотетичке догађаје и преиспитује „истинитост“ поезије – што је занимљиво и изазовно за студенте који воле анализу.
Томас Пинчон – „Објава броја 49“
Лавиринтска нарација Пинчона обилује паранојом, хумором и филозофским разматрањима. Једна сцена приказује ликове који истражују тајне организације, а читаоцу није увек јасно шта је стварно, а шта фикција. Пинчонови непоуздани наратори и сложена структура захтевају од читаоца активну улогу у реконструкцији нарације.
Пол Остер – „Њујоршка трилогија“
У трилогији, детективски заплет је само увод у медитацију о језику, случају и идентитету. Један лик тражи другог који трага за собом, а један од ликова зове се Пол Остер, као аутор, што ствара свесну игру стварности и фикције. У једној сцени, лик проналази документе и записе који упућују на његов идентитет, али читаоцу остаје неизвесно шта је „истина“, а шта фикција.
Други значајни аутори
Итало Калвино – „Ако једне зимске ноћи неки путник“: роман у коме је читалац главни јунак, књига о читању књига, са повећаним самосвесним коментарима и нарацијом која се непрестано умножава.
Курт Вонегат – „Кланица пет“: аутор се појављује као лик, док јунак постаје „откинут од времена“. Хумор и трагичност стварају метафикцијски филтер за приказ рата и трауме.
Марк З. Данилевски – „Кућа листова“: вишеслојни роман са фуснотама, типографским експериментима и уклетом кућом, где фикција и стварност коегзистирају у једном визуелно и наративно сложеном простору.
Хулио Кортасар – „Школице“: роман који се чита кроз сопствени избор поглавља, лични пут кроз хаос уметности, политике и љубави, што даје осећај игре и интеракције са текстом.
Како читати метафикцију
Не тражите класичан заплет. Читање није трка до краја; важно је приметити како је прича сачињена.
Обратите пажњу на ликове и наратора. Питајте се: ко прича причу, и како се односи према читаоцу?
Играјте се са текстом. Не бојте се непознанице; размишљајте, анализирајте. Читање је истраживање.
Размишљајте о парадоксима: шта би значило да лик постане свестан да је фиктиван? Како би то изменило текст?
Зашто је метафикција важна
За студенте и истраживаче књижевности метафикција је изузетно драгоцена јер отвара могућност да се уочи структура текста, да се анализира однос између аутора, читаоца и приповедача, да се укаже на парадоксе и противречности у самој форми. Читање метафикцијских дела захтева активног, пажљивог и креативног читаоца – некога ко не прихвата приповедање као готову целину, већ га непрестано преиспитује.
Метафикција јесте теоријски појам, али и практичан позив на критичко читање. Она нас подсећа на то да је свака прича на неки начин конструкција, и да је некад управо у њој – кључ књижевне уметности.
Аутор: Милан Станковић, проф. српског језика и књижевности из Бора