Zamislite da otvorite knjigu i na prvoj strani pročitate: „Ovaj roman zna da je roman.“ Vaš prvi utisak može biti sumnja, čak i iznenađenje. Zašto bismo čitali nešto što već priznaje da nije to što treba da bude?
Upravo to je čar metafikcije – literarne forme koja se ne plaši da pokrene pitanja prevazilaženja klasične fabule i tradicionalnih likova.
Hajde malo da zavirimo izvan školske lektire i da se susretnemo sa romanom kao svesnim, intelektualno izazovnim fenomenom, gde se čitaocu nudi priča, ali i način na koji se ona konstruiše.
Šta je metafikcija?
Metafikcija je književnost koja problematizuje sopstveno postojanje. Likovi mogu biti svesni da su fiktivni, narator može otvoreno stupiti u kontakt sa čitaocem, a sama priča se prekida kako bi se ispitali postupci njenog konstruisanja. Takav postupak nije greška, nego svesna strategija koja čitaoca podstiče da razmišlja o strukturi, tehnici i smislu pripovedanja.
Za studente književnosti metafikcija je izvanredno polje za razvijanje analitičkog mišljenja i istraživačke radoznalosti: ona usmerava pažnju sa onoga „šta se desilo“ na pitanje „kako je ovo ispričano“.
Istorijski kontekst i preteče
Metafikcija nije isključivo postmoderni izum. Njeni tragovi se javljaju u nekim ključnim delima klasične knjsiževnosti:
Servantes – „Don Kihot“: roman u kome granica između fikcije i stvarnosti ponekad nestaje, a sam tekst postaje svestan sopstvene strukture.
Lorens Stern – „Tristram Šendi“: paradigmatski primer fragmentarnog romana u kome se digresije i autorovi komentari pretvaraju u glavnu strategiju pripovedanja.
Gogolj – „Nos“, „Šinjel“, „Mrtve duše“: pripovedanje koje povremeno izmiče kontroli i samo po sebi postaje predmet analize.
Čehov – „Činovnikova smrt“: kratka forma u kojoj se na jednom mestu, u samo jednom postupku, naracija podiže na metafikcijski nivo.
Metafikcija u postmodernoj i savremenoj književnosti
U XX veku autori svesno eksperimentišu sa formom i naratorskom pozicijom:
Džejms Džojs u „Uliksu“ i „Fineganovom bdenju“ koristi fragmentaciju, tok svesti i složenu jezičku igru. Narator ponekad reflektuje o samom procesu pisanja, ali se ne može reći da su ovo metafikcijska dela, već da samo sadrže elemente.
Virdžinija Vulf, posebno u „Orlandu“ i „Talasima“, istražuje subjektivnost percepcije, vreme i identitet. Metanaracija i digresije ukazuju na to da je svako iskustvo pripovedanja relativno. Ipak, ni ona se ne može svrstati u metafikcijske autore u pravom smislu.
Nabokov – „Bleda vatra“
Roman se sastoji od 999 stihova poezije, praćenih komentarima ekscentričnog „urednika“ Čarlsa Kinbota. Kinbot sve više otkriva svoje lične opsesije i uvek prisutne interese, interpretirajući stihove na način koji stvara novu priču o naraciji i samom sebi. Čitaocu se nudi interaktivno iskustvo: potrebno je čitati sa pažnjom i razumevanjem višeslojnih odnosa između teksta i metateksta. Jedan od primera je kako Kinbot komentariše svaku pojedinačnu reč, izmišlja hipotetičke događaje i preispituje „istinitost“ poezije – što je zanimljivo i izazovno za studente koji vole analizu.
Tomas Pinčon – „Objava broja 49“
Lavirintska naracija Pinčona obiluje paranojom, humorom i filozofskim razmatranjima. Jedna scena prikazuje likove koji istražuju tajne organizacije, a čitaocu nije uvek jasno šta je stvarno, a šta fikcija. Pinčonovi nepouzdani naratori i složena struktura zahtevaju od čitaoca aktivnu ulogu u rekonstrukciji naracije.
Pol Oster – „Njujorška trilogija“
U trilogiji, detektivski zaplet je samo uvod u meditaciju o jeziku, slučaju i identitetu. Jedan lik traži drugog koji traga za sobom, a jedan od likova zove se Pol Oster, kao autor, što stvara svesnu igru stvarnosti i fikcije. U jednoj sceni, lik pronalazi dokumente i zapise koji upućuju na njegov identitet, ali čitaocu ostaje neizvesno šta je „istina“, a šta fikcija.
Drugi značajni autori
Italo Kalvino – „Ako jedne zimske noći neki putnik“: roman u kome je čitalac glavni junak, knjiga o čitanju knjiga, sa povećanim samosvesnim komentarima i naracijom koja se neprestano umnožava.
Kurt Vonegat – „Klanica pet“: autor se pojavljuje kao lik, dok junak postaje „otkinut od vremena“. Humor i tragičnost stvaraju metafikcijski filter za prikaz rata i traume.
Mark Z. Danilevski – „Kuća listova“: višeslojni roman sa fusnotama, tipografskim eksperimentima i ukletom kućom, gde fikcija i stvarnost koegzistiraju u jednom vizuelno i narativno složenom prostoru.
Hulio Kortasar – „Školice“: roman koji se čita kroz sopstveni izbor poglavlja, lični put kroz haos umetnosti, politike i ljubavi, što daje osećaj igre i interakcije sa tekstom.
Kako čitati metafikciju
Ne tražite klasičan zaplet. Čitanje nije trka do kraja; važno je primetiti kako je priča sačinjena.
Obratite pažnju na likove i naratora. Pitajte se: ko priča priču, i kako se odnosi prema čitaocu?
Igrajte se sa tekstom. Ne bojte se nepoznanice; razmišljajte, analizirajte. Čitanje je istraživanje.
Razmišljajte o paradoksima: šta bi značilo da lik postane svestan da je fiktivan? Kako bi to izmenilo tekst?
Zašto je metafikcija važna
Za studente i istraživače književnosti metafikcija je izuzetno dragocena jer otvara mogućnost da se uoči struktura teksta, da se analizira odnos između autora, čitaoca i pripovedača, da se ukaže na paradokse i protivrečnosti u samoj formi. Čitanje metafikcijskih dela zahteva aktivnog, pažljivog i kreativnog čitaoca – nekoga ko ne prihvata pripovedanje kao gotovu celinu, već ga neprestano preispituje.
Metafikcija jeste teorijski pojam, ali i praktičan poziv na kritičko čitanje. Ona nas podseća na to da je svaka priča na neki način konstrukcija, i da je nekad upravo u njoj – ključ književne umetnosti.
Autor: Milan Stanković, prof. srpskog jezika i književnosti iz Bora