Слушала сам подкаст, по први пут у животу. О емоционалном злостављању.
Диван подкаст који је указао на све аспекте слуђивања у емотивној вези и о томе шта радити у таквој ситуацији.
Само једна ствар ми је запарала уши. Каже жена, то може сваком да се деси.
Не слажем се с тиме. Не сасвим.
Иако јака манипулација може многе да сломи и никада жртва није крива, неће свако подлећи манипулацији.
Морамо имати рану трауму на коју ће се надовезати манипулација која ће нас слудети.
Мора постојати некаква сличност злостављача с нечим што смо некада раније већ преживели.
Наравно, велике трауме ће сваког пореметити. Хоћу да кажем да неће свако остати дуго у вези са особом коју процењује као лошу по себе и да ће неки људи раније приметити шта је по њих лоше.
То је све везано за то како смо третирани у раном детињству.
Ако су нас слуђивали као мале, лакше ће нас слудети у одраслом добу.
Родитељи често нехотично слуђују (gasligt) своју децу. Када се дете повреди, а родитељ каже да то није ништа, тиме му укида право на сопствени доживљај и намеће свој доживљај као реалност.
Примера је много, и многе ни не препознајемо јер су заживели у нашој култури, а и шире.
Када кажете родитељу, као дете или тинејџер – немој да вичеш, а он одговори – ја не вичем, само тако причам, тиме вам каже да ваша перцепција не ваља.
Када казете родитељу да сте тужни, а он одговори да имате све, и немате разлога за тугу и још дода да сте незахвални што не цените шта све имате, па вам дода и кривицу на неуважавање ваших осећања, тиме вам каже да немате појма шта осећате, а шта „треба“ да осећате.
Када подсетите родитеља да вас је кажњавао када сте били млађи, а добијете одговор да то није тако било, да сте имали савршено детињство и да сте некако наџак што само измишљате лоше ствари, тиме доводи у питање ваша искуства, сећања и доживљај.
Често ми клијенти кажу да су били центар света својим родитељима и третирани као принчеви и принцезе, а када их питам за неку успомену – бланко. Нема ничег у сећању.
Знате, ми немамо баш тенденцију да потискујемо лепа сећања, већ ружна, болна и тужна.
Даље, када се пожалимо да нас је учитељица грдила, стаће на њену страну, а нама рећи да лажемо, без преиспитивања приче.
Када кажемо да смо видели да се мама и тата свађају, казаће да то није тачно, само су разговарали.
Када кажемо да се плашимо мрака, казаће да смо већ велики и да се не понашамо као бебе.
Када кажемо да нам је тешко да учимо, казаће да ништа ту није тешко него не знамо да организујемо време.
Када сутра особа из таквог неемпатичног окружења уђе у везу или брак с неким ко је не третира с поштовањем, па се пожали родитељима, казаће – ма теби стално нешто смета, а уосталом ако ти не ваља, разведи се. Или у другој варијанти, немој ни случајно да се разведеш да нас срамотиш, него среди то. И не причај људима, да нас не олајавају (остани где си, ћути и трпи и не каљај наш углед). Да ли примећујете како ни у једној варијанти нема бриге за сопствено дете, већ само себичлука таквих родитеља?
У преводу, ништа страшно се не дешава, а и ако се дешава, ти си крив, ионако си цео живот на своју руку, тако да се и сад снађи сам.
Слуђивање је последица хроничног недостатка емпатије и подршке. Људи који трпе манипулације у везама о томе често ћуте јер не мисле, логично из свега наведеног, да ће добити подршку и разумевање.
Не само да им родитељи нису дали ветар у леђа да одрасту, већ су их окривљивали за њихова легитимна осећања и креирали доживљај једне опште немоћи, као и да боље нису ни заслужили. И најважније, да то што они мисле, виде и осећају, нема везе са истином.
Невероватно је колико је подршка свима нама битна и колико ћемо без ње сумњати и у оно што видимо својим очима и осећамо на својој кожи.
Да не улазим у разлоге из којих се неки родитељи понашају на овај начин, разлози су бројни, подвукла бих само колико то утиче на децу, која постају људи, паметни и образовани, који не могу веровати своме доживљају. То је до те мере кобно да су такви људи у стању све да оправдају, неописиве неправде и злостављања само ако им неко каже – ма није то било тако, већ овако.
Толика неверица у себе често доводи до каснијих ретрауматизација с другим битним људима и појачава осећај потпуне немоћи, као и доживљај да смо слуђени.
Стид да се поделе оваква искуства је огроман јер се особа плаши да јој други неће веровати, па ће испасти још „луђа“. Стид и страх и огромна количина кривице увек прате људе који су као деца добијали поруке да њихови доживљаји нису валидни.
Замолила бих родитеље који прочитају овај текст да „не штите“ децу од истине (ни своје ни њихове). Нема ничег заштитног у томе, само јасно деструктивног.
Ако сте родитељ који то нехотично ради, или особа која се осећа слуђеном, потражите помоћ. Не мора бити терапијска, не могу то сви да приуште, али делите, причајте, питајте за савет и смернице оне који су вам блиски.
Много људи пролази кроз слично. Многи ће вам пружити руку и разумевање. Колико год се немоћно осећали, то не мора остати тако. За почетак, довољно је да смогнете снаге да поделите и чак и једна емпатична особа може да направи огромну разлику, и пружи неопходну подршку.