Пркос је облик непослушности немоћног. Пркосно не значи нужно недисциплиновано. То је, заправо, оно дете код кога пут ка дисциплини води преко сарадње, а не покоравања.
Пркосно дете за све тражи разлог и објашњење. Ако стојимо иза својих аргумената, оно ће урадити оно што се од њега тражи. “Зато што ја тако кажем!” није аргумент, као што није ни „Зато што сви тако раде“. Непослушна, пркосна деца нам дају прилику да, или учврстимо своја правила, или их преиспитамо и променимо. Она, и не знајући, деле са нама одговорност, траже да их чујемо и важније им је да им одговоримо, него да их похвалимо.
На свој начин, одбијањем да послушају, она траже дијалог… ако га прихватимо постављамо основу за сталну размену мисли и осећања, основу за узајамно, једино право васпитање…
Захваљујући успостављеном поверењу, и најпркосније дете ће нас понекад послушати без поговора. Ако смо довољно мудри, биће то баш онда када је неопходно. Али стално инсистирање искључиво на послушности, код упорног детета, може да води једино у инат, тј супротстављање ради супротстављања, без икакве личне користи.
Кад мало размислите, шта друго преостаје поносном човеку у тако подређеном положају?
Аутор: Весна Јокановић
Извор: savetovaliste.wordpress.com