Prkos je oblik neposlušnosti nemoćnog. Prkosno ne znači nužno nedisciplinovano. To je, zapravo, ono dete kod koga put ka disciplini vodi preko saradnje, a ne pokoravanja.
Prkosno dete za sve traži razlog i objašnjenje. Ako stojimo iza svojih argumenata, ono će uraditi ono što se od njega traži. “Zato što ja tako kažem!” nije argument, kao što nije ni „Zato što svi tako rade“. Neposlušna, prkosna deca nam daju priliku da, ili učvrstimo svoja pravila, ili ih preispitamo i promenimo. Ona, i ne znajući, dele sa nama odgovornost, traže da ih čujemo i važnije im je da im odgovorimo, nego da ih pohvalimo.
Na svoj način, odbijanjem da poslušaju, ona traže dijalog… ako ga prihvatimo postavljamo osnovu za stalnu razmenu misli i osećanja, osnovu za uzajamno, jedino pravo vaspitanje…
Zahvaljujući uspostavljenom poverenju, i najprkosnije dete će nas ponekad poslušati bez pogovora. Ako smo dovoljno mudri, biće to baš onda kada je neophodno. Ali stalno insistiranje isključivo na poslušnosti, kod upornog deteta, može da vodi jedino u inat, tj suprotstavljanje radi suprotstavljanja, bez ikakve lične koristi.
Kad malo razmislite, šta drugo preostaje ponosnom čoveku u tako podređenom položaju?
Autor: Vesna Jokanović
Izvor: savetovaliste.wordpress.com