Према овогодишњем школском календару завршни испит заказан је за 17, 18. и 19. јун. Као и годинама уназад почиње тестом из српског језика, други дан се полаже математика, док ће трећег дана полагати тест из предмета који су ученици сами одабрали: историју, географију, физику, хемију или биологију.
Крајем прошле недеље директори свих основних школа у Србији добили су хитан допис о обавезној онлајн обуци са напоменом да проследе обавештење са линком ка обуци свим наставницима који ће дежурати на завршном испиту. У поменутом допису стоји да ће сваки наставник самостално проћи кроз садржај обуке у којој ће бити дата потребна упутства, видео-запис и тест. Тест се мора урадити са 100% успешности, али се може полагати неограничен број пута. Ово је добра вест јер ћемо моћи да падамо на тесту „колико год желимо“ све док га не положимо. Ништа мање добра вест је да ћемо добити 8 бодова стручног усавршавања. Нажалост, наши ђаци неће моћи да полажу тестове неограничен број пута и уместо бодова стручног усавршавања добиће бодове за упис у средње школе.
Од када постоје мала матура, улоге су познате и подељене: улога ученика је да се појави на испиту и уради га што боље; улога родитеља је да стрепи и буде под стресом док не буду готови резултати; улога дежурних наставника је да будно прате понашање ученика за време тестирања; улога предметних наставника, из чијих предмета се полажу тестови, је да се надају да ће ученици добро проћи јер добро урађени тестови говоре и о њиховој личној успешности… Све у свему, једна драма у режији Министарства просвете на позорници друштвене сцене више од две и по деценије уназад.
Било како било, оно што бих желела да поручим будућим средњошколцима и њиховим родитељима је да покушају да сведу забринутост и стрес на најмању могућу меру. Први разлог је тај да то никада никоме није помогло, напротив. Други разлог је да је места у средњим школама више него ученика који су завршили осми разред. Трећи би био да неће бити богзна каква „трагедија“ ако се не упише најжељенија школа јер има много примера где су деца, која су наставила даље школовање, након завршене средње школе уписали факултете који нису имали претеране везе са оним што су учили четири године.
И на крају, порука мојим колегама запосленим у основним школама: Проћи ћемо и ову обуку, урадићемо оно што се од нас очекује – као и увек. Испратићемо још једну генерацију својих ђака, пожелећемо им да буду здрави и срећни, поручићемо им да постану добри људи којим год пословима се бавили током свог радног века. Свима нама остаје да се надамо да ће међу њима бити оних који ће учинити све да побољшају стање у просвети и осветле образ образовања у будућности.
Аутор: Марина Раичевић, професор енглеског језика