Tragedija koja se dogodila 3. maja 2023. godine potresla je Srbiju do temelja, a u danima koji su usledili, obrazovni sistem dobio je svoje „rešenje“ – ocenu iz vladanja koja od novembra 2023. ulazi u prosek učenika, ali tek od šestog razreda osnovne škole. Mera koja, na papiru, zvuči logično: ako dete zna da će loše ponašanje uticati na njegov uspeh, možda će razmisliti dva puta pre nego što uradi nešto pogrešno. Ali da li je sve tako jednostavno?
Pravni okvir: Preciznost koja krije zamke
Kada je reč o pravnoj strani priče, sistem je na prvi pogled dobro osmišljen. Pravilnik o ocenjivanju detaljno definiše kriterijume: od izvršavanja školskih obaveza, preko odnosa prema vršnjacima i nastavnicima, do poštovanja imovine i životne sredine. Ima tu i matematike – osam neopravdanih časova donosi četvorku, petnaest časova trojku, dvadeset pet dvojku, a sa 26 i više – garantovana jedinica.
No, iza te preciznosti krije se osnovna dilema: Vladanje se ocenjuje najmanje dva puta u polugodištu, a konačnu ocenu određuje odeljenjsko veće na predlog razrednog starešine, pri čemu se svi nastavnici moraju složiti. Kako postići konzistentnost kad svaki nastavnik ima sopstvenu percepciju šta znači „primerno ponašanje“?
A onda tu je i birokratija. Da bi razredni starešina smanjio nekome ocenu iz vladanja, mora da organizuje više sastanaka i napiše možda i dvocifren broj izveštaja. Rezultat? Mnogi nastavnici će jednostavno odustati od procedur e i dati prolaznu ocenu, ne zato što dete zaslužuje, već zato što nemaju energije da se bore sa administrativnim lavirintom.
Psihološka dimenzija: Kada kazna postane problem
Dragan Popadić, profesor socijalne psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu i jedan od vodećih stručnjaka za nasilje u školama, objašnjava da se nasilje često koristi kako bi se uspostavio dominantan položaj u grupi, u ovom slučaju u okviru odeljenja. On ukazuje da nastavnici često ne uspevaju da reše problem, već samo održe predavanje nasilniku ili pokušaju da to „zabašure“, što dovodi do toga da dete koje trpi nasilje još više strada.
Problem ocenjivanja vladanja leži u činjenici da ono ne adresira uzroke problemskog ponašanja. Učenik koji dolazi iz disfunkcionalne porodice, koji je sam žrtva nasilja kod kuće, ili koji ima neprepoznate psihološke probleme – neće prestati da se loše ponaša zato što će dobiti jedinicu iz vladanja. Naprotiv, ta ocena može postati dodatni faktor frustracije i stigmatizacije.
Popadić ističe da nasilje dolazi „odozgo“, tvrdeći da ono postaje društvena vrednost jer se šalje poruka da su pojedini nasilnici zaštićeni i da za njih pravila ne važe. U takvom kontekstu, deca i mladi nasilničkim ponašanjem žele da obezbede sebi mesto među „nasilnom elitom“ – među onima kojima je nasilje dozvoljeno.
Može li brojka promeniti ponašanje?
Ključno pitanje koje treba postaviti nije da li je dobro ocenjivati vladanje, već da li ta ocena može realno da smanji nasilje u školama. Istraživanja pokazuju kompleksniju sliku.
Popadić smatra da svaka škola treba da ima tim za borbu protiv nasilja u kom će biti ljudi koji su obučeni i kompetentni, ali i koji znaju da traže pomoć kada im treba. Problem je što se škole često boje lošeg publiciteta i ne traže pomoć spolja.
Nakon tragičnih događaja u maju 2023, Popadić je upozorio da društvo treba da dobije poruku da je sistem dovoljno jak da se nosi sa krizom, naglašavajući važnost pružanja prilike deci da iznesu svoja osećanja i strahove, uz osiguravanje stručne pomoći za ozbiljnije traumatizovane.
Međutim, Popadić ocenjuje da su mere donete nakon tragedija uglavnom restriktivne, dok ono što je zaista potrebno – poboljšanje atmosfere u školama, povećana sigurnost, sprečavanje kulture neuvažavanja i primitivnosti koja postoji u društvu – ostaje na margini interesovanja nadležnih.
Šta kažu podaci?
Analiza pokazuje da je, uprkos čitavom nizu mera koje su primenjene u prethodnom periodu (pre i nakon majskih tragedija), učestalost nasilja u školama ostala na približno istom nivou. Ovaj nalaz je možda najjači dokaz da postojeće mere, uključujući i ocenu iz vladanja, nisu uspele da dovedu do smanjenja stope nasilja.
U Srbiji je situacija alarmantna: 45% srednjoškolaca je bilo žrtva nasilja u školi tokom svog školovanja, a 13% u toku tekuće školske godine. Još više zabrinjava to što je oko 55% mladih bilo svedok nasilja u školi u tekućoj godini, sa najčešćim oblicima kao što su ismijavanje i omalovažavanje (71.8%), ogovaranje i širenje laži (54.4%).
Problem nije samo u nasilju, već i u reakciji: najveći procenat mladih smatra da ih se nasilje „ne tiče i da ne treba da reaguju“ (38%), dok je samo 8% mladih prijavilo nasilje.
Da li postoji alternativa?
Stručnjaci se slažu da represivne mere imaju ograničenu efikasnost. Umesto fokusiranja isključivo na kazne, potreban je holistički pristup koji uključuje:
Prevenciju, ne samo reakciju – razvoj socijalnih i emocionalnih kompetencija kod učenika, rad na empatiji, konfliktnom rešavanju problema i izgradnji pozitivne školske klime.
Stručnu podršku – adekvatnu psihološku pomoć kako za žrtve tako i za počinioce nasilja. Počinioci nasilja nisu nužno „loša deca“, već se često i sami bore sa određenim izazovima – problemima u porodici, osećajem neprihvaćenosti ili neprepoznatim psihološkim poteškoćama.
Sistemske promene – smanjenje brojnosti odeljenja, povećanje broja psihologa i pedagoga u školama, i obuku nastavnika za prepoznavanje i reagovanje na rane znake nasilja.
Rad sa roditeljima – ne samo njihovo kažnjavanje kaznom od 100.000 dinara (koja, uzgred, nikad nikom u Srbiji i nije određena, ni u kom iznosu), već i stvarnu podršku u vaspitanju i obrazovanju njihove dece.
Uključivanje drugih institucija – Uvek će biti onih roditelja koji ne prihvataju svoju odgovornost i ne žele da sarađuju. Ovde je neophodna efikasna reakcija socijalnih službih koje neće odugovlačiti ili gurati problem pod tepih.
Zaključak: Brojka nije rešenje
Ocena iz vladanja kao deo proseka možda ima svoje mesto u obrazovnom sistemu, ali kao izolovana mera, ona je nedovoljna i potencijalno kontraproduktivna. Ona ne adresira dublje uzroke nasilja, može doprineti stigmatizaciji već marginalizovanih učenika, i stvara administrativno opterećenje koje odvraća nastavnike od efikasnog delovanja.
Popadić je direktan: primena postojećih i novodonetih mera je nedosledna, i donošenje novih mera neće uroditi plodom ukoliko se zna da se mere koje već postoje primenjuju selektivno.
Nasilje u školama je simptom šireg društvenog problema. Dok se taj širi problem ne adresira – od kulture nasilja koja prožima javni diskurs, preko nedostatka potpore porodicama, do sistemskih problema u obrazovanju – brojke na svedočanstvu neće promeniti ništa suštinsko.
Škole nisu fabrike koje proizvode dobre ocene, već zajednice koje trebaju da neguju zdrave, empatične i odgovorne mlade ljude. I za to je potrebno mnogo više od jedne ocen e na svedočanstvu.