O ocenama su, naravno, govorili veći stručnjaci od mene. Pokušavam da napišem originalni članak, na osnovu mog znanja i iskustva među klupama, ali odzvanjaju mi tuđi citati. Zato, odmah na kraju teksta prilažem dvanaest strana koje je profesor Svetomir Bojanin napisao na toj temi u svojoj knjizi Škola kao bolest. Nadam se da će mi ovo kršenje prava oprostiti i radije shvatiti kao reklamu. Knjigu veoma preporučujem. O problemima u školi Svetomir Bojanin govori sveobuhvatno, duboko i realno.
A sada, moj sažetak i uviđanja:
Termin definiše neravnopravan odnos snaga
Na početku, problematičan je sam naziv pojave – ocena. Ocenjivanje je radnja koja vrši nastavnik nad učenikom. To stavlja dete u podređeni položaj, a iskren i otvoren odnos saradnje ne može postojati između neravnopravnih strana. Jasno je odmah ko je glavni. Odrasli imaju kontrolu, a dete je kontrolisano. U trenutku ocenjivanja, sve je u rukama nastavnika. Dete opet, kao i u bezbroj drugih situacija u svom životu, doživljava frustraciju usled nemoći. Dete pritisnuto kontrolom, prirodno je da pokušava da kontrolu izbegne ili da je prevari. Vremenom deca postaju veoma vešti u tome.
Ocena neuspešna kao motivacija
Ocena za đake je isto što i šargarepa i štap za magarce. „Ako učiš bićeš nagrađen, a ako ne učiš bićeš kažnjen“. Ocena ne samo što je spoljašnja motivacija, nego je i loše sredstvo za to. Metodom nagrade i kazne aktivira se donji, primitivni, reaktivni deo mozga koji je zadužen za preživljavanje. U takvom stanju, luče se „bori se ili beži“ hormoni, koji „zatvaraju“ gornji, receptivni deo mozga kojim usvajamo znanje. Fiziološki je nemoguće učiti u takvom stanju.
Nagrada i kazna, odnosno visoke i niske ocene, dugoročno su štetne, a ne korisne. Ne možemo nikoga naterati, prisiliti da nešto uči. Da bismo usvojili određenu materiju moramo biti motivisani iznutra – da nam je materija zanimljiva ili korisna (te stoga zanimljiva). Nastavnik svojim elanom, ličnošću i ljubavlju prema deci i materiji koju predaje može da u velikoj meri utiče na motivisanost đaka. Naravno, ne u potpunosti, a to i nije potrebno, čak ni poželjno.
Ocena važi za prošlost, a određuje budućnost
Ocene često određuju profesionalnu, a time i ličnu, sudbinu đaka. Ocenjujemo koliko je učenik u jednom trenutku poznavao neku materiju, a time određujemo koju će školu učenik moći da upiše. Neki učenici uspeju da se izbore s tom preprekom i da zablistaju u sledećoj fazi obrazovanja, ali za veliku većinu prepreka predhodnog uspeha i prijemnog ispita je odlučujuća. Zato što „mora da postoji sistem selekcije“. Koliko god on besmislen bio – a u 21. veku ne mogu da verujem da nismo smislili inteligentniji način. U vezi s tim:
Ocena etiketira – odlikaš ili gubitnik
Kada postanemo đaci, odjednom postoji broj koji određuje našu vrednost. Roditelji i društvo nas vide kroz prizmu tog broja, ta prizma postaje naše ogledalo, usvajamo poglede koji dopiru kroz nju kao svoj lik. Nastavimo da živimo tu dodeljenu ulogu – visoke ocene znače da smo sposobni, pa takvi i postanemo; niske ocene znače da smo na dnu, gde, veoma tužno i najčešće neosnovano (jer svako ima svoj talenat) i ostajemo. Dodatna opasnost kod visokih ocena je neminovno suočavanje sa boljima i jakima od nas samih, te slom ličnosti usled razbijanja iluzija koje nismo ni tražili.
Ocena izaziva razdor među drugarima
Skalom ocenjivanja i javnošću ocena stvara se kompetitivnost gde joj mesto nije. Život nam veštački postane takmičenje, izmešta se fokus sa ličnog napretka na poređenje sa drugarima. Ako se poredimo, pokušavamo da budemo bolji od njih, tačnije da dobijemo bolju ocenu po svakoj ceni – na uštrb drugarstva i ljudskosti.
Ocena izaziva zavidljivost i uobraženost
Razvrstani smo po „timovima“ – odlikaši narcisistički odbijaju da se druže sa slabijim đacima, a ovi njih posmatraju sa zavišću i stvaraju svoje, alternativne grupe i hijerarhije, podalje od „sistema“.
Ocena je prevelik pritisak i stres
Kao što je opisano ranije, sistem nagrade i kazne aktivira lučenje hormona straha. Stres usled ocena je poguban po mentalne sposobnosti, a izaziva i glavobolje, visoki krvni pritisak, dijabetes, ekcem, astma, anksioznost… Decu do 17 godina, dok ne steknu izvesno samopouzdanje i sliku o svojim vrednostima, veoma je štetno (osim što je beskorisno) ocenjivati.
Ocena ne može da bude objektivna
koliko god na tome insistirao Pravilnik o ocenjivanju. Razlog leži u ličnosti i raspoloženju svakog nastavnika, u tome koliko je određeni đak nastavniku simpatičan, čak i nivo znanja ostalih đaka u razredu.
Ocena ubija kreativnost
Ocena primorava đaka da se ograniči na materiju koja će se ocenjivati. Ne ostavlja prostor za diskusiju, logično razmišljanje, sagledavanje druge strane medalje, razvijanje u smeru koji se ne može predvideti i kontrolisati. Da parafraziram Elizabet Bastos: u današnje vreme multidisciplinarnosti, munjevitog tehnološkog napretka, terorizma, verskog fundamentalizma, ratova, ekološke krize – moramo omogućiti deci da razvijaju domišljatost, inteligenciju, moral, kreativnost, razumevanje, toleranciju – a ne da ih gušimo procenjivanjem privremeno naštrebanih beskorisnih informacija.
U mnogim zemljama obrazovanje je još centralističkije a nastavnik još ograničeniji. Republička opšta testiranja koja se sprovode u ime jednakosti, navedene probleme još više produbljuju i čine ih težim.
Pravilnik o ocenjivanju razlikuje dve vrste ocena:
– formativno (navedena na prvo mesto u Pravilniku: „redovno proveravanje postignuća i praćenje vladanja učenika u toku savladavanja školskog programa, sadrži povratnu informaciju i preporuke za dalje napredovanje i, po pravilu, evidentira se u pedagoškoj dokumentaciji nastavnika), i
– sumativno (ocena koja se upisuje u dnevnik).
Sve do 16. ili 17. godine učenika, jedino je korisna „formativna“ ocena – termin koji moramo zameniti manje autoritarnim i prihvatljivijim terminom – preporuka, povratna informacija, procena, evaluacija.
Formativna ocena nema i neće imati praktičnu težinu sve dok se ocenjivanje koristi kao sredstvo prisiljavanja i kontrolisanja učenika.
Šta nastavnici mogu da učine povodom problema ocenjivanja?
Mogu da ne prete lošim ocenama.
Mogu da stavljaju akcenat na lepote učenja, a ne na ocene.
Mogu da ohrabruju učenje, a ne dobijanje ocena.
Mogu da ne obraćaju pažnju na ocene.
Mogu da s decom grade pozitivan odnos pun ljubavi i poverenja.
Mogu da objasne deci da je ocena način da su njigovi roditelji obavešteni o tome šta se i koliko radi u školi, kao način da se sarađuje kako bi detetu bilo što lakše i što bolje naučilo. Kerol Dvek brilijantno o tome govori ovde.
Mogu kontaktirati Ministarstvo prosvete sa svojim zapažanjima i zahtevima, ili poslati mu tvit ovde.
Šta roditelji mogu da učine povodom problema ocenjivanja?
Mogu da ne uslovljavaju ljubav prema detetu ocenama. (Ili bilo čim drugim.)
Mogu da ga ne nagrađuju i ne kažnjavaju za ocene.
Mogu da objasne detetu da su ocena smernica i uputstvo za dalji rad i napredak.
Mogu detetu dopuste da razvija svoj osobit talenat, da ga u tome podržavaju odgovarajućim materijalima, susretima, ljudima, situacijama.
Mogu detetu objasniti da svako ima svoj, drugačiji talenat i da je to u redu i zadivljujuće.
Mogu objasniti da ga ne porede ni sa kim.
Mogu objasniti da su ocene uslov za dalje školovanje.
Mogu objasniti da ocene nisu merilo deteove ličnosti, već koliko je u određenom trenutku poznavalo određenu materiju.
Mogu razgovarati sa nastavnikom o detetovim interesovanjima, ali i o osećanjima vezanim za ocenjivanje.
Mogu kontaktirati Ministarstvo prosvete sa svojim zapažanjima i zahtevima, ili poslati mu tvit ovde.
Volela bih da čujem mišlljenje nastavnika i prosvetnih radnika na ovoj temi. Koliko ocenjivanje pomaže deci da uče? Koliko ga koristite kao disciplinarno sredstvo?
Izvor: zmajka.wordpress.com