‘Видећеш кад се удаш и добијеш дете! Уживај док можеш!’ Колико пута ли сам чула ту реченицу пре него што сам се заиста и удала! Заправо, честитам самој себи што сам се осмелила на такав корак, упркос причама искуснијих о нимало забавној судбини која ће ме задесити након утамничења у затвору званом ‘Брак’. Срећна околност заљубљености је што не хаје ни за коментаре, ни за предвиђања, иначе тешко би се ико одлучио да стане на ‘луди камен’ слушајући поједина искуства оних који су се ‘упецали’. Брак је постао извор инспирације за људе жељне шеге. Слика која може да се створи из вицева о браку изгледа отприлике овако:
Жена удружењем у брачну заједницу добија улогу собарице, куварице, нема времена за себе, не може више да путује кад добије децу, везана је за кућу као оковима. Муж јој ништа не помаже, дође јој као још једно дете. Њен дебели, ћелави муж ће изгледати боље од ње кад остари, довољно је да поседује шарм и биће главни баја из краја. Живот домаћице оставиће траг умора на њеном лицу и телу који никаква шминка неће моћи замаскирати. Боље би јој било да се удала за богатог, јер љубав ионако испари у реалности живота.
Ни мушкарци са њихове тачке гледишта нису много боље прошли. Мушкарац диринчи на послу од јутра до сутра како би прехранио своју породицу. Кад плати рачуне и жена му покупи остатак плате, нема ни за пиво. Жена му стално звоца, од некадашње лепотице претвори се у џангризавог акрепа. Кад се врати кући, после напорног радног дана дочека га нервозна са плачљивом децом, тако да не може као човек ни да се одмори. Мала деца израшће у велику бригу, која ће постати машина за усисавање пара.
После се жалимо како има све мање деце и како млади све касније упловљавају у брачну луку. Мало се прича о лепим странама брачног живота и родитељства. Много се прича о одговорностима, недостатку новца за подизање деце. Све је то у реду. Само што свака медаља има две стране.
Нико ти не каже када добијеш дете да ти путовања више неће бити толико битна као пре, јер се налазиш на најважнијем путовању свога живота. Путовање које те учи да будеш одговорнији према себи, својој породици и остатку света. Које те чини испуњенијим, јер имаш циљ за који живиш. На коме учиш како да извучеш максимум из своје личности и будеш бољи човек.
Најлепши провод ће ти бити откривање радости у свакодневним ситницама са твојом децом. Сва животна незадовољства проузрокована недостатком новца/слободног времена/сна нестају када ти се дете разболи, макар имало само температуру. Тад те истинитост реченице ‘да смо само живи и здрави, ништа нам више не треба’ погоди попут грома. Сјајна светла нити једног града не могу засенити сјај у очима твога детета, док радознало открива дивни свет који га окружује.
Зашто жене процветају у материнству? Зато што су родиле очи које ће их увек посматрати са љубављу и у чијем ће одразу стално бити лепе. Увек ме гане истинита прича о једном малом дечаку, коме су се деца ругала како има ружну маму, која при том и није много паметна. ‘Погледај каква ти је мама! Види на шта личи!’, добацивали су му. Шта им је он одговарао? ‘Мени је моја мама најлепша и најбоља на свету, јер је једина коју имам.’
Сретни ли смо ми родитељи, што имамо ручице које нас са радошћу грле! Срца која нам опраштају понашање од кога се стидимо, чак и кад сами себи не можемо да опростимо. Љубав која нам не да да посустанемо и предамо се кад нам бреме материјализма постане претешко.
Наше мале звезде водиље које нама одраслима, залуталим у лавиринту хедонистичког света у коме се мери шта ко има и тамо где претиче, опет није довољно, обасјавају стазу по којој треба да идемо ако желимо боље сутра за нашу децу.
Написала: Светлана Радојчић
Извор: mojpedijatar
Živela ti!!!
Osnovni problem, mislim, nije u lepim i ružnim stranama roditeljstva i braka. Problem je u sistemu vrednosti koji je, vremenom, postao izuzetno perverzan. Dakle, u aspektu. Karijera, konfor, zabava, uživanje, luksuz, novac i stvari – su današni ideali, smisao života. U takvom jednom ustrojstvu, jednostavno, realno gledano, nema mesta za decu, pa čak ni brak.
Nije nama sve manje dece jer nema para za njihov odgoj, već zato jer su nam svima, generalno, lični apetiti ekstremni. Dakle zbog sebičnosti.
Pogledajte samo činjenicu da najsiromašniji imaju uvek više dece. I, iako se sa našeg gledišta oni muče i oskudevaju, sa gledišta jednog skromnog čoveka, oni imaju sve što je esencijalno potrebno…
Sa druge strane, pitanja koja uvek postavljam i s njima zapušim usta svima koji počnu da sipaju negativnosti u vezi braka i dece, jesu: Da li si svojom voljom ušao u brak? Jesi li želeo(la) decu ili ti je nametnuto da ih rodiš? I ako me nakon ovih pitanja počn,u često, čudno da gledaju, osim retkih kratkih komentara da nisam normalan, više ništa ne govore na tu temu. Dakle, smatram da treba razmisliti pre nego napravimo taj izbor, zašto mislimo da nam je on potreban, osećamo li to, želimo, ili samo zadovoljavamo standarde (običaje)? Jer sve što želimo i osećamo, bez izuzetka, radimo samo sa radošću.
Mislim da nije teško razmišljati. Svako pre nego poželi decu može da pogleda okolo, prouči, i na kraju, najvažnije, ozbiljno zamisli, zapravo projektuje, sebe u ulogu roditelja. Ako joj nije dorastao, ili je ne oseća, ne želi, onda treba ozbiljno da preispita razloge zbog kojih veruje da treba da postane roditelj.