Када бих могла да путујем кроз време, вратила бих се у татин загрљај

јул 26, 2018

Питају ме људи свашта. Знате већ… Кад ћу се удати? Што немам дјеце? Што не радим у струци? На сва та питања ја могу да им дам какав-такав одговор. Зависи ко пита и како сам расположена.
А има једно, обично, банално, а за мене тако тешко питање. Питају ме често када ме упознају. Када чују моје презиме. Старији чешће, али питају и млађи. Питање на које се увијек помало растужим када о њему кренем да размишљам, а онда се сјетим да је много оних као што сам ја па фурају даље. Одговорим нешто. Прође неко вријеме, а неко опет.
„Одакле си?“
„Из Санског Моста“, махинално одговорим.
„Знаш ли…?“
Не знам никога. Не сјећам се никога. Једва се сјећам и улица тог Санског Моста. Тамо сам се родила у љето ’86. године. Сјећам се дрвореда у нашој улици Јосипа Мажара и како сам била поносна кад сам научила да живимо на броју 25. Сјећам се ријеке и бескрајних љета. Сјећам се татиног бицикла и његових леђа док ме возио. Сјећам се стадиона Подгрмеча и мјеста на којем смо сједили тата и ја. Сјећам се дворане Младост. Сјећам се једног паркића и још неколико зграда. То је све.

Је ли себично од мене да онда тај град зовем својим? Он ће увијек бити мој јер је то једини град у којем имам девет година успомена са мојим татом. Само девет. Али, оне су све што имам. Када смо ’95. отишли, нисмо мислили да одлазимо заувијек. Вратила сам се тамо свега три пута. Није било ни дрвореда, ни бескрајног љета. Био је сив и туробан, вјероватно од успомена притиснутих емоцијама.
Живјели смо неколико мјесеци ту и тамо. Од Приједора до Ужица, па до Новог Сада. Потписивањем Дејтона вратили смо се у Приједор. Никада нисам постала Приједорчанка. Иако је од завршетка рата прошло двадесет једна година моје насеље још увијек зову „избјегличко“.
Има оно и име, и улице. Али…
Мене Приједор никада није одбацио. Никада нисам осјећала тај терет избјеглице. Али га никада нисам у потпуности завољела. Никада га нисам осјећала као дом. Увијек је за мене остао град у којем живи моја породица. Никада ми нису недостајале његове улице, дрворед. Никада ме није мучила носталгија.
У Приједору се много плакало.
У Приједору је сахрањен мој тата.
У Приједору су неке године превише бољеле да бих га могла вољети.
Када сам 2005. године кренула на факултет преселила сам се у Бањалуку. Најмање се осјећам Бањалучанком, иако ми када негдје одем Бањалука од свиих мјеста највише недостаје. Ваљда јер сам ту први пут искусила како живот може бити у исто вријеме и лијеп и тежак. Како је тумарати сам улицама и мирисати липу. Гледати Врбас, а мислити на Сану (ону из Санског Моста). У Бањалуци живим већ једанаест година. Доживљавам је као привремену станицу док ме живот не одведе негдје друго.
Знам ко сам, али не и одакле сам. Зато се ваљда најбоље осјећам у аутобусу или ауту. Када идем негдје. Навикла сам да је мој живот стални пут до нечега. До градова. У неке се заљубим, па им се вратим. Никада толико да бих у њима заувијек остала.
Када бих могла да путујем кроз вријеме знала бих гдје бих остала заувијек. У загрљају Здравка, мог тате. На обали Сане за вријеме најсунчанијег јулског дана. Ту је остало и моје деветогодишње срце.
Зато ми је најлакше да кажем да сам Јелена Деспот. Моји Деспоти нису из Санског Моста. Они су из једног малог села на Грмечу. Дјелимично га се сјећам. Красне природе. Можда су моји коријени заслужни што толико волим природу, мир и тишину, јер је такво било Гологлаво. Данас је на мјесту гдје је била породична кућа мојих Деспота неко дрво. Куће одавно нема. Нема ни околних кућа. Само шума.
Ја сам кћерка Здравка и Наде. Александрова сестра. Невенкина унука. Немањина вјереница. Ја сам новинарка много више у срцу него на оном картону који ми већ годинама нетакнут стоји у туби. Вољела бих да постанем писац. Премала да бих била Сањанка, претужна да бих била Приједорчанка, превелика луталица да би могла помислити да је у Бањалуци крај мог пута.
Аутор: Јелена Деспот
Извор: lolamagazin.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама