Obeležavanje Dana Svetog Save u školama širom Srbije predstavlja institucionalizovani trenutak kulturne i obrazovne samorefleksije. Reč je o simboličkom prostoru u kojem se susreću istorijsko nasleđe i savremena odgovornost, a u kojem se, nužno, otvara i pitanje aktuelnog značenja prosvetiteljske ideje.
Sveti Sava, kao utemeljivač srpske duhovnosti i školstva, Dositej Obradović, kao nosilac racionalističkog i evropeizujućeg impulsa, i Vuk Stefanović Karadžić, kao reformator jezika i kulturni medijator, predstavljaju konstitutivne tačke srpske prosvetne tradicije. Njihov značaj prevazilazi istorijski okvir i opstaje kao idejni izazov upućen svakom vremenu koje preispituje smisao obrazovanja.
Zajednička osnova njihovog delovanja nalazi se u shvatanju obrazovanja kao opšteg i javnog dobra. Sveti Sava je prosvetu postavio u okvir moralne odgovornosti i društvene kohezije, povezujući znanje sa etičkim oblikovanjem. Dositej je obrazovanje oslobodio isključive dogmatske uslovljenosti, utemeljivši ga na razumu, iskustvu i praktičnoj, upotrebnoj „koristi“, dok je Vuk demokratizovao pristup kulturi, omogućivši da jezik postane sredstvo uključivanja, umesto elitističkog isključivanja. U tom smislu, prosvetiteljska misija srpske kulture od samog početka bila je usmerena ka društvu širih obrazovnih horizonata. Nikako ka zatvorenim elitama.
Savremeno pitanje smisla obrazovanja stoga zahteva konceptualno produbljivanje koje prevazilazi okvire tehničkih reformi, programskih izmena i kvantitativnih pokazatelja. Osnovna dilema ostaje vrednosne prirode: da li obrazovanje treba da funkcioniše kao univerzalno dostupan sistem u društvu jednakih šansi ili kao mehanizam selekcije uslovljen ekonomskim, socijalnim i kulturnim kapitalom. Prosvetiteljsko nasleđe jasno upućuje na prvu mogućnost. Kvalitetno obrazovanje podrazumeva dostupnost svakom pojedincu, bez obzira na njegovu materijalnu poziciju, kao institucionalno garantovano pravo i kao temelj društvene pravde. To poništava teorije koje obrazovanje svode na akt „dobročinstva“.
U tom kontekstu, položaj učitelja i nastavnika predstavlja ključnu tačku obrazovnog sistema.
Prosvetiteljska tradicija dosledno pokazuje da obrazovanje daleko prevazilazi automatski proizvod institucija, i da predstavlja rezultat odnosa, posvećenosti i profesionalne odgovornosti pojedinaca koji u njima deluju. Učitelj je nosilac znanja, ali i posrednik vrednosti, kritičkog mišljenja i intelektualne discipline. Njegova društvena pozicija, profesionalno uvažavanje i institucionalna zaštita predstavljaju meru zrelosti jednog društva. Pitanje statusa nastavnika tako prevazilazi usko profesionalne okvire i postaje pokazatelj civilizacijskih prioriteta.
Savremeno obrazovanje suočava se sa brojnim strukturnim izazovima: pritiskom da nastava bude atraktivna, zahtevom za brzim, instant (najčešće lošim ili problematičnim) rezultatima, kao i tendencijom prilagođavanja najnižoj zajedničkoj meri. Nasuprot tome, obrazovanje svoju suštinu ostvaruje kroz sticanje znanja, razvoj umenja i formiranje sposobnosti analitičkog i kritičkog mišljenja. Provera rezultata učenja mora se oslanjati na jasno definisane, zahtevne i međunarodno uporedive kriterijume, sa ciljem očuvanja akademske ozbiljnosti i intelektualnog integriteta obrazovnog procesa.
Modernizacija obrazovanja predstavlja nužan odgovor na savremene društvene i tehnološke promene, ali ona podrazumeva pažljivo i svrhovito korišćenje savremenih sredstava. Tehnologija, uključujući i veštačku inteligenciju, dobija pun smisao onda kada je u funkciji razvoja mišljenja i kognitivnih sposobnosti. Posebno je važno da njena primena bude strukturno osmišljena i jednako dostupna, kako ne bi postala faktor produbljivanja obrazovnih i društvenih nejednakosti. Primer Estonije, gde se veštačka inteligencija koristi kao sredstvo intelektualnog vođenja i podsticanja mišljenja, pokazuje model u kojem digitalni alati podržavaju „sokratski“ pristup učenju. U tom modelu, učenik se usmerava ka zaključcima kroz pitanja i argumente, pri čemu znanje, naročito u društvenim naukama, ostaje otvoren prostor kritičkog stava, interpretacije i argumentovanog dijaloga.
Dan Svetog Save se, stoga, odnosi podjednako na sadašnjost i budućnost. Prosvetiteljska misija predstavlja kontinuiran proces i trajnu društvenu obavezu. Ona podrazumeva dosledno očuvanje visokih obrazovnih standarda, poštovanje nastavničke profesije i uverenje da obrazovanje pripada svima kao osnovni uslov ličnog i društvenog razvoja.
Samo u tom okviru svetlost koju su nosili Sveti Sava, Dositej Obradović i Vuk Karadžić može opstati kao živa, delatna i društveno značajna vrednost savremenog srpskog društva.
Autor: Milan Stanković