Слушам га ноћас око један. Купа се и опет је пустио гласну музику у купатилу. Покушавам да заспим, ујутру устајем пекарски, хвата ме нервоза, мислим како је тишина потцењена. Или пас хрче или он од туширања прави журку, је л’ много да тражим мало мира? И онда ме расани друга мисао. Немамо више много времена, дан када ће мој син ући у неки авион и отићи да прави свој живот негде далеко је ту, ускоро ће ме поклопити потпуна тишина.
Полако се убацујем у тај филм, уосталом ја сам та која му је причала да је цео свет његов и да је штета да га не проба. И ја сам га пробала, па се вратила. Али сам за њега некако сигурна да ће остати преко.
Данас ми је рекао да му следеће недеље почиње курс немачког, иако не зна ни где ће, ни шта ће, али зна да хоће. Енглески зна добро, још мало дораде и Ц2, немачки му ради посао у Швици, Аустрији и наравно Немачкој. Не анализирам превише његове тренутне жеље о животној дестинацији, и даље лута, а причао ми је и о Норвешкој, али знам да он није дете за мрак.
Живимо сами. Сад када има 18 година је супер, много тога може сам, немам појма колико је самосталан, увек умишљам да није, а онда ме ипак изненади. Признајем, и даље учим да му више нисам потребна и да моје слободно време више није усмерено највише на њега. Сада већ фрагментарно живим, као да није ту. И упркос свему, упркос мојој радости што ће се извући из нечега што ми све више личи на Мордор, упркос његовом узбуђењу када објашњава да му је довољно да сутра тамо негде има гомилу чоколаде, пун фрижидер, нормалне људе и добар ауто, кад помислим на тај одлазак на аеродром, смрачим се, изобличи ми се поглед. Онда водим унутрашње монологе који обично звуче: идиоте себични, престани, јебала те тишина и столица без бачене тренерке, исцртана јаја у фрижидеру, заједничка кафа кад дођеш с посла, разговори, паралелни слалом, мириси, вербални шамари од којих се сабереш, кошење, јебала те, Ивана, музика у купатилу у један ноћу, биће све ок.
Другачије је било када сам се ја враћала пре више од двадесет година. Италија, годину дана, Русија, три године. Слећем у Будимпешту, јер летова с нашег аеродрома није ни било, санкције. Знала сам да тата долази да ме чека, да ме вози кући. Пролазила сам кроз она врата, а мама је стајала с букетом цвећа. Улетела сам јој у груди и стајали смо к’о прилепци, плакали и ћутали, чуло се само грцање. Тати је било мало непријатно, па је само рекао: „Ајде, ајде.“
Другачије је само из моје, сада двоструке визуре, тада нечијег детета, а данас кеве. Теже је када си мама, када си једна од тих жена које нестрпљиво цупкају на врховима прстију извирујући ка стакленим вратима или она која маше збогом с искривљеним, намештеним осмехом.
Последњи подаци показују да се сваког дана из Србије у просеку исели 139 људи. Месечно, то је у просеку 4.250 људи, а годишње 51.000. То су подаци Европског статистичког завода који је анализирао миграције у 2018. години. Скоро две трећине младих каже да планира да напусти земљу.
Сва деца одлазе, тако и треба, али одавде не одлазе, ово напуштају. Можда су маме из Србије због тога за нијансу уплаканије од других.
Ја ћу да се сакријем, да ме не види. Кажем му да људи нигде нису бољи, да није у праву када каже да су овде све само позери, шиштавци с парама, угледни људи без грама људскости, да не воле све девојке мишићаве драјвере бемвеа, и не купују се све дипломе. Увек се расправљамо око тога, његових критеријума, за мене често нереалних. Пеглам га, онда ме он прошета до фрижидера, отвори га. Унутра доста кутија од лекова, два парчета шунке, пола путера и ништа више, а још 10 дана до плате. Донесе ми своје патике, ђон се одлепио. Кажем, може да се залепи.
– Може. Него да ли ти добро радиш свој посао – пита ме.
– Да – кажем ја.
– И сваког 20. у месецу нам празан фрижидер, а пара за нове патике немамо?
– Јао, ћути молим те, ти и ја увек тако, распиздили смо један стан да бисмо путовали и живели нормално, није баш да си био јадан. Имао си више него друга деца.
– Да, поента је да не морам да бирам између одмора и хране, да имам за патике кад се исцепају. Ти си се помирила, ја нисам – каже и оде. Останем тако занемела, чујем договара термин за први час.
Остало је да га испратим, махнем, сакријем се, сломим, подигнем и сетим се оне његове реченице кад ми је умрла мама. „Шта плачеш? Ми сад имамо наш курс.“
Много су пута деца око њега била изненађена што је од мене добијао углавном све што је хтео; скупу пушку којој се поквари део истог дана, нисам га грдила ни када му је ПСП испао кроз прозор аутомобила и расцопао се, водила га скијање, дежурала док је возио скејт, па пропиштала кад је пао са њега (троструки прелом ноге), пуштала га да гледа серије до један ноћу, возили смо се мотором, давала му да једе Нутелу кашиком, упознавала га са много странаца, водила га иза сцене Cirque Du Soleil . И све то време сам чекала. Чекала сам да схвати да је најбољи, и онда да полети. Првом класом, наравно. Курс већ има.
Извор: Noizz.rs