Одличан успех не гарантује успех у животу

Често се спомиње да расте број хоспитализација деце и младих због депресивних поремећаја. Психолози, нарочито они који раде у школама, примећују како се ученици основношколске и средњошколске доби све више повлаче у себе, међусобна комуникација све им је слабија, расте и број самооповређивања.

 

Ученици су преоптерећени, али не ради се притом само о преопширном школском градиву. Деца се сламају под нереалним очекивањима родитеља и друштва у целини, чије су вредности постављене на погрешан начин. Током њиховог школовања деца размишљају углавном о домаћим задацима и тестовима, њихови учитељи о исправљању и оценама, док родитељи главу разбијају тиме какву ће школу пиле мамимо и татино уписати с тим и таквим оценама. И како ће успети у животу.

Стварност је ипак друкчија па успех у животу ретко зависи од оцена које су деца добијала током свог школовања.

Трагичне четворке

Деца су данас од најраније доби укључена у бројне активности и обавезе. До преоптерећености долази кад је већина времена и енергије детета усмерена према обавезама и због тога не остаје довољно времена за слободну игру, одмор или породична дружења.

– Школских обавеза као да је све више и више, садржаји које деца усвајају детаљни су и опширни па је за успешно савладавање градива неопходан додатни рад и учење код куће. Нереална очекивања родитеља додатно отежавају ситуацију, јер стварају притисак који за многу децу може бити штетан. Успех у школи или у некој активности, попут спорта или музике, постаје мерило вредности детета. Чак и кад родитељи не мисле тако деца врло лако усвоје такво стајалиште друштва, за Школски портал говорила је психолог Јања Франчић.

Створио се тренд у друштва да сви морају имати петице, бити одликаши, па је и свака четворка постала трагична ствар. Будући да живимо у времену капитализма који је суров и у којем успијевају само они на врху, Јања Франчић претпоставља да од те жеље за успехом креће и идеја да морамо бити одликаши, уписати најбољу школу, добити најбољи посао:

– Развило се уверење да дете није довољно добро ако није – најбоље. Таква нереална очекивања имају велики и негативни утицај на психичко стање детета. Све чешће чујем од деце која нису у нечему посебно истакнута како себе сматрају неспособнима, да немају никакав талент и због тога се не осећају добро, упозорава психолог Ана Иваковић .

Тако неки од њих одустану од себе, док други раде и труде се преко својих граница како би задовољили сва та очекивања. Таква деца су у сталном стресу због обавеза којима су затрпани и тешко се опуштају, ретко се играју. А игра је посебно важна за дечји развој.

Синдром изгарања

Стога се не треба чудити кад нам се деца „сломе” услед тог притиска. Одлични ученици развијају симптоме анксиозности, јавља се непрестана брига због извршавања обавеза и сопствене успешности. Притом се ретко уважавају дететове жеље и интереси.

– Баш као код одраслих који су дуго изложени стресу, притиску, оптерећењу, и код деце може доћи до синдрома изгарања који се испољава кроз раздражљивост, разочарање, повлачење у себе, плачљивост или пак агресивност, смањену контролу емоција, одустајање од обављања активности. Ако се не реагује на време, такво стање може прерасти у осећај безнадности, беспомоћности, што су симптоми депресије – упозорава Ана Иванковић.

И родитељи и учитељи морали би да знају које и какве способности и интересе имају деца те да им приступају у складу с тим, слаже се учитељица саветница разредне наставе Сенка Пинтарић.

Нереална очекивања од деце да у свему буду најбоља постоје већ јако дуго и никога нису учинила срећним, говори:

– Стара изрека каже: Пут до пакла поплочен је добрим намерама. Тако с добром намером родитељи често пред децу постављају превисока очекивања. Неретко нам ученици у школи кажу: „Мама ми је рекла да морам добити 5!” Одличне су оцене императив. Оне отварају врата престижних школа и гаранцију су добре будућности и успеха у животу. Тако се често објашњава тај притисак и идеја да у свему морају бити одлични. Оно што се при томе заборавља јесу могућности и способности детета да томе одговори.

Притисак на учитеље посебна је прича. Родитељи би требало да верују учитељима, да верују у њихову стручност и добре намере. А то често није тако, знају наши просветари. Као друштво требамо одличне људе, марљиве, поштене, одговорне.

– А такви нису само одликаши, нису само они који су завршили високе школе. Такви су они којима је и код куће и у школи развијано самопоуздање, вера у сопствене способности, самопоштовање. Каткад родитељи нису свесни како својим неодговарајућим родитељским стилом могу наштетити детету.

У прве четири године основног школовања ученици имају неколико обвезних предмета. Њихов се напредак прати у много других компетенција! Ако томе додамо и изборне предмете, број елемената праћења још се повећава, а додатно расте у предметној настави.

– Васпитна компонентна школовања притом пада у запећак. Још се у разредној настави с децом може квалитетно радити на васпитању, комуникацији, емпатији, креативности. Но, кад од петог разреда надаље сви крену да трче искључиво за оценом, стрес и оптерећеност расте, на васпитање се заборавља.

Слушам те, али те не чујем

У средњим се школама нереална очекивања настављају, нарочито у четворогодишњим гимназијским и струковним смеровима, где је све углавном подређено коначном успеху на матури па психоза због што бољих оцена постаје свакодневница средњошколаца.

Оцене из основне школе предуслов су уписа у средњу школу, затим су оцене и резултати матуре предуслов уписа на факултет, просек оцена на факултету услов  је уписа на мастер студије, на докторат. У овом тренутку у нашем школству се тражи заправо једино високи просек оцена и зато људи на томе инсистирају. У породицама где има више деце тај је приступ мало флексибилнији па родитељи прихватају различите склоности. И некако се нормалније прихватају успеси или неуспеси деце, њихови интереси, склоности. Но, синови и кћери јединци у том погледу су у лошијем положају, јер су родитељи усмерени само на то једно дете:

– Не можемо рећи да родитељи имају лоше намере, али у својим најбољим намерама на дете преносе велик притисак. Немају довољно знања, или немају довољно могућности, или једноставно не познају своје дете, јер недовољно комуницирају с њим – каже Иваковић.

Деца се сламају под тим притиском, данас више него икад. Зато што не испуњавају очекивања родитеља, а с друге стране их родитељи не чују. Можда их и слушају, али их дефинитивно не чују. С децом се разговара, али не тако да се том разговору посвети потпуна пажња него се успут гледа телевизија, или се кува, или се ради нешто друго. Разговор постане успутна брига.

– Ученици нам често говоре да их родитељи не чују, јер не разговарају с њима на прави начин. Па онда и деца с временом изгубе било какав интерес да уопште започну некакав разговор са својим родитељима.

Иваковић је уверена да друштво у целини треба нормалност, статистичку нормалност, и реалнија очекивања, прихватања. Да родитељи схвате да оцена није једини показатељ будуће успешности, нарочито кад посматрамо средњошколски успех, који није готово никако повезан с успехом у животу.

– Ако се деца баве оним што их занима и у томе уживају, а родитељи то препознају, деца ће развити компетенције и вештине за оно што ће им помоћи да буду успешни и срећни у животу. Ако их пак родитељи терају на неке активности, а деца то не желе нити имају снаге да се одупру родитељима, деца беже у болест. Изразито је важно схватити да деца нису клонирани родитељи. То треба предочити родитељима од вртићке доби њихових малишана. Свако дете има право на свој раст и развој – закључује Иваковић.

Императив успеха

У данашње време нереална очекивања произилазе и из идеја „инстант живота” и света око нас. Свет који нам се нуди путем интернета и свих апликација јесте свет успешних, насмејаних, савршених људи чије су приче о успеху улепшане дивним литерарним избором речи. Слике које нам се нуде не говоре о тешко докучивом знању, о усамљеном учењу, исписивању страница и страница задатака да бисмо нешто разумели, говори Грујић Томас:

– Понеки родитељи претварају своју улогу у стални рат са школским системом и тражењем неправилности да би њихово дете било одлично у свему. Тај и такав родитељ ни сам није одличан у свему, али очекује да се свет само простре пред њиховом децом.

Родитељи и наставници морају заједно суделовати у развоју деце. Родитељ пре свега одгаја, даје вредносне смернице. Мора разумети да рад оплемењује људско биће, да је учење најлепше што млади човек има прилику да ради, да је „знати све о нечему и понешто о свему” формула за сретан живот.

Извор: Школске новине
Написао: Бранко Нађ
Преузето са Школског портала