Јесам. И ја сам једно од милиона деце које је одрасло уз љуту маму. Од викања на мене што сам се залила млеком за време доручка, до ударања по гузи зато што „дрско одговарам“ и повлачења руке толико снажно да би ми остале модрице.
Не могу да кажем да је била злостављач. Била је само љута мама. Љута на ситуацију у којој се нашла. По читав дан на послу, код куће је чекају обавезе, деца која се ноћу буде, а помоћи ниоткуда.
Љута на оно у шта јој се живот претворио
А болело ме је. И било ми је тешко. И због свега тога је велики део мог детињства и тинејџерских дана био обојен негативношћу, слабим самопоштовањем или једноставно бесом који сам испољавала ван куће.
Јер у кући нисам смела.
А данас? Веровали или не, данас је разумем. Разумем је 100%. Јер и сама имам децу. Децу која не спавају, децу која не једу, децу која не слушају баш онда кад ми је најпотребније да послушају из прве. И зато што сам усамљена, већи део дана. И зато што, сад ме осудите, али зато што је мајчинство ТЕШКО. Тешко је остати увек ведар, радостан, позитиван, пун разумевања за децу, која то, ако ћемо искрено – заслужују.
Једном када бес крене, тешко га је зауставити. Много је лакше препустити му се, дозволити бујици љутње да искуља из вас. Већ сам доживела више пута да та љутња у мени нађе свој пут да исплива на површину и искали се на мојој деци.
Али не дам више. Не обећавам да ће успети сваки пут. Али обећавам да ћу уложити сву своју менталну снагу да успе. Јер сам ја била једном то дете. Ја сам живела то. И не желим да то живе и моја деца. Ниједно дете на свету то не заслужује.
И да. Моја мама била је добра мама. Спремала нам је здраве оброке, водила нас на тренинге и у парк скоро сваког дана. Знала је шта волимо и трудила се да нам то приушти. Читала нам је приче, позивала наше другаре у госте и стварно се добро бринула о нама. Из детињства носим и дивне успомене нас две како се заједно смејемо, пијемо топлу чоколаду, слажемо слагалицу, играмо Уно карте. Осећала сам да сам вољена. Искрено и дубоко.
Али већи део времена била је љута и дозвољавала је тој љутњи да је обузме. Није се борила против тога.
И не кривим је. Опраштам јој. Волим је без обзира на све – до неба и назад. Али не желим да будем као она.
Лако је дозволити љутњи да вас обузме. У тим тренуцима, кад вичете, осећате и некакво олакшање. Али то значи само једно, маме. Да нам треба помоћ. Не можемо тај бес држати ни у себи јер ни то није решење. Накупља се, па пре или касније искуља, а породица трпи. Морамо ТРАЖИТИ помоћ. Од маме, од мужа, од другарице. Од стручњака.
Немојте живети у том бесу, Немојте дозволити да ваша деца живе у томе.
Ваше дете заслужује најбољу верзију маме.
И шта год је потребно да урадите да би то и добили, вреди. Ако је потребно да остану сат или два дуже у вртићу, вреди. Ако је потребно да одете негде на два или три дана без њих, вреди. Ако је потребно да сат времена дневно ћаскате с другарицом или гледате серију која вас опушта, ВРЕДИ.
Тачно је да немамо сви бака-сервис или могућност да једноставно нестанемо на цео викенд. Али можемо пронаћи мале ствари које би нам поправиле дан.
Ја сам одрасла са љутом мамом. И одбијам да моја деца одрасту тако. Не дозволите ни ви.