Када помислимо на детињство у селу, пред очима нам се најчешће створи слика босих ногу на трави, бесконачних игара напољу, природе као највеће играонице и деце која се враћају кући тек кад се чује позив за вечеру. То је била реалност за генерације које су одрасле пре дигиталне ере. Али колико се та слика променила данас, у времену када екрани доминирају и најудаљенијим местима?
Идеализована слика руралног детињства
Традиционално, одрастање у селима је значило непосредан контакт с природом, велике слободе у кретању и игри, развијање практичних вештина кроз помоћ у кућним пословима и пољопривреди, те јаку повезаност са проширеном породицом и локалном заједницом. Деца су проводила сате напољу, градила колибе, ловила инсекте, учила имена биљака и животиња, развијала машту кроз креативну игру без структуре коју намећу одрасли.
Овакво одрастање је имало бројне предности за развој. Стална физичка активност је значила боље здравље, контакт са природом је развијао еколошку свест и љубав према животној средини, а слободна игра је подстицала креативност и решавање проблема. Изложеност микроорганизмима из природе је јачала имунски систем, док је учествовање у пољопривредним пословима развијало радни морал и разумевање одакле храна долази.
Међутим, када моја деца данас оду на село код бабе и деде, врло често журе назад у град. Зато што је у селима деце све мање, па одлазак у пар значи да ће се врло вероватно играти сами. Осим тога, дешава се и да се деца све чешће играју у својим двориштима, али и да радије бирају да буду пред екранима, него напољу.
Па, је ли онда село изгубило све оно због чега смо га волели?
Модерна реалност: када и село постане „дигитално“
Дефинитивно је то да је 21. век је донео фундаменталне промене и у најруралније средине. Интернет и мобилни телефони су стигли и до најудаљенијих села, телевизија је одавно постала стандардна у сваком дому, а таблет рачунари и паметни телефони су постали доступни и породицама скромнијих примања.
Подаци су алармантни: истраживање „Деца Европе на интернету 2020“ показало је да су српска деца прва у Европи по времену проведеном испред екрана. То значи да се овај тренд не односи само на урбане средине, већ захвата и руралне области.
Празна села, усамљена деца
Можда највећи проблем модерног руралног детињства јесте демографски колапс српских села. Према подацима, у Србији постоје кластери депопулације – области са 20 или мање становника, или чак без становника. Многи младићи се селе у градове у потрази за послом, остављајући за собом старе родитеље и празне куће.
Ова демографска криза има директан утицај на децу која још увек живе у селима.
Уместо некадашњих група другара за игру, данашња деца у руралним срединама често одрастају у изолацији. Нема довољно вршњака за традиционалне колективне игре, спортске активности или једноставно дружење. У таквој ситуацији, екрани постају не само забава, већ и једини начин повезивања са спољним светом и другим децом.
Парадокс модерне руралне технологије
Иронично, технологија која је требало да повеже руралне средине са светом, често их још више изолује. Уместо да деца користе интернет за образовање или креативне пројекте, често се окрећу пасивном конзумирању садржаја – видео играма, друштвеним мрежама или гледању видео клипова сатима.
За разлику од урбане деце која имају структуриране активности попут спортских клубова, музичких школа или културних центара, рурална деца често немају такве алтернативе. Резултат је да се и они окрећу екранима као главном извору забаве и стимулације.
Да ли је све изгубљено?
Ипак, није све црно. КОВИД-19 пандемија је донела неочекиван тренд повратка у села. Многи млади стручњаци, посебно они који могу да раде на даљину, поново откривају предности руралног живота. Неки се враћају традиционалним занимањима попут пољопривреде или рукотворина, али са модерним приступом и технологијама.
Ова „нова рурална мигација“ доноси свежу крв руралним заједницама. Млади родитељи који се селе у села често свесно бирају да својој деци омогуће баланс између предности технологије и благодати живота у природи. Они оснивају локалне иницијативе, организују активности за децу, ревитализују напуштене просторе.
Пут ка одрживом моделу
Решење није у потпуном одбацивању технологије – то је нереално и непрактично. Уместо тога, потребан је промишљен приступ који комбинује најбоље од оба света. То значи креирање простора и прилика за активности напољу, подстицање традиционалних игара и вештина, али и паметно коришћење технологије за образовање и повезивање.
Локалне заједнице могу играти кључну улогу организовањем активности за децу, креирањем безбедних простора за игру, подржавањем међугенерацијске размене знања. Школе у руралним срединама требало би да развијају програме који комбинују традицију и иновацију – учење о природи кроз директно искуство, али и коришћење технологије за истраживање и креативност.
Рурално детињство више није оно што је некад било, али то не мора нужно бити лоше. Изазов је у томе како да се сачувају предности традиционалног одрастања у природи, а истовремено искористе могућности које доноси модерна технологија. Кључ је у баласу, свесном родитељству и јачању руралних заједница које могу да понуде деци богат и разноврсан одгој.
Можда је време да престанемо да идеализујемо прошлост и уместо тога радимо на креирању будућности у којој ће рурална деца имати најбоље од оба света – љубав према природи и вештине за дигитално доба.