Некада давно живео је један краљ који је имао огроман дворац, али је тај дворац био доста чудан. Изнутра је био прекривен огледалима – по зидовима, подовима, плафонима, свуда на хиљаде огледала.
Једнога дана када никога није било у дворцу, однекуд дотрча неки пас и уђе у дворац. Изненађен непознатим местом, почео је да се осврће око себе. На свој ужас схвати да је са свих страна окружен мноштвом паса. Били су свуда и било их је безброј. Са намером да се заштити од њих, пас им показа зубе, но у истом тренутку и остали пси показаше зубе. Он поче да режи да би их заплашио. Као одговор на то, сви пси око њега почеше да реже.
Видевши то, пас је већ био сасвим сигуран да му је живот у опасности и поче да лаје. Но чим је залајао, и остали пси почеше да лају на њега. Што је он јаче лајао, то су и они бивали све гласнији.
Сутрадан ујутру, дворани су нашли несретног пса како лежи мртав, сам самцат. Осим њега у дворцу није било никога. Тек милиони огледала којима је био окружен. Нико се није борио са њим, зато што никога није ни било.
Ипак, он је видио себе у огледалима и то га је преплашило до смрти. Када је почео да се бори, одрази у огледалима су такође почели да се боре. Угинуо је у борби са милионима сопствених одраза који су га опкољавали са свих страна.
* * *
Сувише често људи око себе не виде стварност каква јесте, већ у свему и свима виде одраз својих мисли, свог погледа на свет. Сви донекле посматрамо људе, ствари и саме себе кроз обојена и искривљена стакла. Ако нисмо сигурни у себе, и нисмо задовољни собом, сматрамо да нас нико не воли. Ако смо незадовољни својим изгледом, страхујемо да нам се смеју и потцењују нас. Они који се плаше у свима и свему виде претњу. Мржња у срцу уображава да нас сви други мрзе. Психолошки механизам пројекције спречава нас да око себе видимо ишта осим одраза сопствених мисли и осећања.
Извор: znakoviporedputa